Има и Јевреја у рају

Породичне успомене о београдским Јеврејима

Кад сам, крајем прошлог века, за време напада на Југославију, ме-
ђу светски познатим Јеврејима угледао безброј србождера и гробара српског народа, који су се на Србе оборили као јато скакава-ца, нисам могао очима да верујем. Јер је код мене – и са очеве и са
мајчине стране – пријатељство према Јеврејима одавно ушло у породичну традицију.

Оно се, пре свега, укоренило захваљујући мојој баби по мајци, по рођењу Терзибашић, а касније Јовановић. Заборавио сам у ком
београдском кварту је у свом детињству живела. У Старом граду или на Дорћолу? Знам само да се углавном дружила са јевреј-ском децом сефардског порекла, са њима редовно играла и певала. Једну од тих песама, чији смисао никад нисам разумео, баба ми је касније певала као успаванку, а тако ћу и ја наставити да
успављујем своју децу. Није чудо што су нам, после четири ге-нерације, остали све до данас у памћењу следећи стихови:

”Алкими манди сињоре,
ди трез ижес китинеж,
ала беја кимидеж.

Нилас тенгу, нилас до,
пур ми панди ла ми бока,
асувија министер,
ниску жеква ла киреж.

Атаналегри кијо хве,
атаналегри кијо вина,
атаналегри пур мужер.”

Будућност ће бити мање весела и за Србе и за Јевреје, па и за мене лично. У мојој петој години живота, 1929., настала је светска криза. Мој отац, Србољуб Марковић, београдски адвокат, изгу-био је положај правног заштитника француских фирми, а моја мајка је одмах затим затражила брачни развод. Од тада, па све до Марсељског атентата (1934), ја ћу, као лоптица за пинг-понг, бити час код оца, час код мајке. Отац ме је прво сместио код моје бабе Смиље Марковић, у Господар Јовановој 47, једној од кућа мога деде Марка. Преко пута нас налазила се кућа Великог рабина, с лепим прозорима уоквиреним у ''јеврејском'' стилу. Она се и данас налази на истом месту, али је напуштена. А 1930. године, иза завесе, кришом сам посматрао његову децу, нарочито једну лепу ћерчицу која се пред рабиновим домом играла на улици. Немци неће успети да их ухвате и убију. Заслугом Српског Пат-ријарха, Велики рабин је био преобучен у српског православног свештеника и пребачен у Бугарску. Почев од 1931. године ми се указала прилика да се са Јеврејима лично дружим. У основној школи Краља Петра, то су били Аврам Анаф и Леви. Анаф је био увек насмејан, али борбен. Његов осмех је значио: ”Или ћемо бити пријатељи, или ћемо да се тучемо”. А осмех дебељушкастог Леви-
ја имао је сасвим други смисао. Сладак ако мед, неодољив, он је сваког привлачио као цвет пчелу. Сваке године, приликом Светосавске школске славе, ђачки родитељи су били замољени да шаљу новчане прилоге. И ако бисте погледали листе дародаваца, могли сте видети да јеврејски родитељи нису били мање дарежљиви од православних. У гимназији, све до Другог светског
рата, имао сам такође јеврејске другове: Енгела и Секеља. Били су врло фини, интелигентни и културни дечаци, али са њима нисам имао личан додир као са онима из основне школе.

Херцог

Развод мојих родитеља је најтеже погодио мог оца. Искрено је
волео моју мајку и није могао то да преболи. Нашли смо се уско-
ро заједно на савском мосту. Преда мном је скинуо венчани прс-тен и бацио га у реку. Брзо је пао у алкохол, изгубио свој кабинет и био напуштен од већине људи у чије пријатељство је дотле веровао. Остали су му верни само Сима Пандуровић и официр у пензији Чолак-Антић, бивши члан ”Црне руке”, али га они нису могли подржати ни финансијски ни професионално. А Чолак-Антић ће погинути 6. априла 1941. године, приликом немачког бомбардовања Београда. Неким чудом, према моме оцу су се увек пријатељски односили новинари београдске ”Политике” и с њим се често састајали у кафани, мада није био ни масон ни комуниста. Чак су му два-три пута објавили у ”Политици” његове чланке о старом Београду. Али све то није ишло даље од чашице вина или ракије. А на јеврејској страни, сасвим неочекивано, нашао се један љубазан човек. Нико други до београдски издавач
Геца Кон, широкогруд и симпатичан господин који је оца и мене у књижари увек дочекивао са топлим пријемом. Само што ни он није могао да учини нешто више, до да штампа неку очеву књигу. У пројекту су имали да мој отац напише књигу о динас-тији Обреновића. Од тога није било ништа, али не кривицом Геце Кона. Прелиставајући очеве рукописе, видео сам да није отишао далеко у својим истраживањима. Можда је у очима мога оца Драгиша Васић био његова последња нада. Годинама га је сматрао својим пријатељем, али кад је дошло до развода, Драгиша га је напустио и стао на страну моје мајке. Вредело је ипак још једном покушати. Пратио сам оца до Васићеве куће. Рекао ми је да га причекам пред вратима, на улици, и да ће ме одмах позвати ако Драгиша Васић буде хтео да нас прими. После неколико минута мој отац је изашао на улицу као смрвљен. Очигледно, Драгиша Васић га је избацио напоље.

Спас је могао једино доћи од стране неког колеге адвоката. Но баш међу њима су се могли наћи само они који су уживали да виде његов пад и пропаст. Утолико пре што његово учешће у процесу против Пунише Рачића, убице Стјепана Радића и другова, није у Београду било популарно, јер је мој отац, као адвокат тужиоца, стао на страну хрватских жртава. Зато су сви мислили да је то његов крај, да је жив сахрањен. Али сви се беху преварили. Ако међу Србима није било човека да пружи руку, нашао се један Јеврејин. Да, јеврејски адвокат Херцог. Једини он је знао да моме оцу каже: ”Господине Марковићу, Ви, париски доктор, у тој ситуацији? Па то је незамисливо. Отварам вам свој адвокатски кабинет. Од данас је то наш заједнички кабинет.” Херцегов кабинет се налазио у Позоришној (Француској) улици и свки пу кад дођем у Београд ја га тражим. За мене је Херцог постао идол и светац. Тај човек је у себи носио племенитост витеза. Мој отац се препородио, васкрсао. То срећно доба је могло трајати до краја очевог живота, али се завршило после две године. Дошло је до априлског рата и мој отац је сазнао да је Херцог на време успео да се ”пресели” у Мађарску.

Манделбаум

Шестог априла 1941. претрпео сам ујутру немачко бомбардовање у кући моје мајке. Чим су бомбе престале да падају, отрчао сам до Скадарлије, у страху за живот мога оца. Он ме са радошћу доче-
као и загрлио. Тога јутра Немци су тај део Београда скоро оставили на миру, али ће се њихове ”Штуке” затим вратити са специ-јалном мисијом да бомбардују Дорћол и околне квартове који су за њих били ”јеврејски гето”. Овога пута сам бомбардовање дочекао заједно са оцем, у ходнику крај улаза зграде у којој је живео. Бомбе нису на нас пале директно него око педесет метара даље, у суседној улици. После извесног времена подигао сам главу и запитао оца: ”Тата, зашто си ме довео на овај свет?” Нисам добио одговор. Отац је вероватно у себи помислио: ”Јадни Марко, не схваташ да је ово само зрно песка у поређењу са масом страхота које очекују и нас Србе, и Јевреје, и тебе лично.”

Зле слутње покривене његовим ћутањем су се убрзо обистиниле. Немци су ушли у Београд и почела је њихова окупација. Кратко време затим настао је прогон Јевреја. Сви су одмах били жигосани обавезом да на рукаву носе жути завој са шестокраком звездом. То је био лош знак. Онда су на улици биле залепљене плакате са именима јеврејских талаца који ће бити стрељани ако неки од немачких војника буде рањен или убијен. На листи се, међу првима, нашао апотекар Манделбаум, познаник мога оца и познат у читавом кварту. До сусрета с њим је дошло сасвим неочекивано. Отац и ја смо га срели на ћошку између Улице Страхињића бана и Француске. Био је леп човек, стасит. Колико се сећам просед, са дискретним брчићима и помало ћелав. Говорио је тихо, али дубоким гласом и убедљиво. Свестан да је осућен на смрт, он је мога оца замолио да га сакрије у своме стану. Објаснио му је да је то једини излаз, јер није нашао никога ко би се на његову молбу одазвао. Узбудио ме је очев одговор: ”Могу Вам само понудити да заједно са Вама погинем. Јер испред куће у којој станујем има башта кроз коју треба проћи. Сви станари би Вас видели, а Вас познају. Знате шта би нас онда очекивало?” За Манделбаума није било спаса. Ускоро ће бити стрељан. То је био мој први и последњи сусрет с њим, а испратио сам га са сузама у очима и остао је да живи у моме срцу. Моме оцу ипак не замерам његову тешку одлуку. Она је била разумна. Чак и кад нико од очевих суседа не би Манделбаума злонамерно потказао, од данас до сутра би се пронела вест да се он крије код мог оца и његова судбина би била запечаћена. А ја нисам имао право да од оца очекујем бесмислену жртву. Сећање на тај догађај неће бити избрисано и нисам пропустио да ту кућу у Скадарлији снимим, за време моје последње посете Београду.

Ферстл и Грета

Незаборавне су и јеврејске успомене из породице моје мајке. На повратку са летовања на Бледу, 1943., моја мајка и ја смо ишли возом од Љубљане ка Београду. Да ли је то био Оријент-Експерс? Сасвим је могуће, јер је моја мајка волела луксуз, али не бих смео да се закунем. На путу смо се упознали са ћерком Геце Кона. Из-међу ње и моје мајке се одмах успоставило срдачно пријатељство. Али са другим Јеврејкама смо у Београду имали трајније односе. Било је то у кући моје бабе по мајци, Милице Јовановић, оне која ме је успављивала јеврејском песмом. Та двоспратна кућа се нала-
зи на ћошку Кнеза Милоша и Милоша Поцерца. Саграђена је 1932. године на месту старе зграде у којој сам рођен. Поред моје бабе и разведене мајке, ту је живела и моја тетка Вера. Све три су биле полиглоте. Са њима сте могли говорити француски, енглески, немачки италијански или руски. Оне су тако нехотице створиле неку врсту космополитског друштва. Привлачиле су госте и музиком: баба је на клавиру, ако нико други, свирала бечке валцере, а мајка је била специјалиста за Бетовена, Шопена и Листа. Код нас није било дана без гостију. Долазили су са свих страна.

Почетком тридесетих година, у страху од нацистичке опасности, многи Јевреји су из Аустрије избегли у Југославију. Међу нашим посетиоцима су се убрзо нашле две јеврејске Бечлијке: екстравертна ”Фрајлајн” Ферстл и интровертна Грета. За ”Фрајлајн” Ферстл – чије сам име заборавио – би се данас рекло да је била атомска бомба. Мала и солидно грађена, пуна енергије и хумора, доста брбљива. Насупрот њој, црномањаста Грета, коју памтим само по имену, налик на холивудске глумице, елегантна, поносна, али љубазна и тиха. Обе су у нашој породици нашле своје уточиште. Долазиле су често, понекад свакодневно. Очигледно, биле су срећне. Сигурно су веровале да су у Београду нашле спас, и да више неће пасти Хитлеру у руке. Нико од нас није слутио да су то последње године, па и последњи дани њиховог живота. А најмање оне. Но чим су Немци ушли у Београд, оне су одједном нестале. Никад се више нису појавиле и нисмо знали за њихову судбину. За Грету је можда било места у некој јавној кући за немачке официре, али верујем да је она више волела смрт.

Слично се десило и са нашим јеврејским бакалином Маргулисом. Његова бакалница се налазила преко пута нас, на ћошку Милоша Поцерца. Дебео и крупан, Маргулис је личио на медведа и никада није скидао свој мали шешир. Али његова љубазност је била привлачна као магнет. Купци су му долазили из свих суседних улица. Такав успех је у кварту некада имао само руски ба-калин Чемпамбајев на углу Вишеградске улице. Но Маргулис се, од данас до сутра, изгубио и његова радња је била дефинитивно затворена. Замениће га, касније, избегли Срби из Босне.

О ”несталим” Јеврејима нисмо дуго времена имали великих илузија. Схватили смо да све њих очекује смрт, али да их Немци уништавају постепено. Чули смо страшну вест да је Химлер, шеф Гестапоа, послао у Београд гасне камионе како би убрзао њихову ликвидацију. Па ипак, било је изузетака. Можда неколико. Ја сам знао за један. Био је то Витман, кројач мога оца. Не сећам се тачно
улице, али његова радња се налазила између ресторана ”Српски краљ”, на улазу у Калемегдан, и мушке гимназије зване ”Реалка”. Он је мистериозно преживео све прогоне и дочекао нас са сво-
јим пријатељским осмехом. Био сам пресрећан што сам га нашао живог и здравог. Да ли је припадао некој познатој и малобројној ”неортодоксној” јеврејској секти чије сам име заборавио? Или је
уживао заштиту неког утицајног човека? Или се, напросто, благовремено покрстио? То никад нећу сазнати. Али у лето 1943., после положене матуре, доживео сам почаст да ми Витман скроји моје прво одело по мери.

Госпођа и госпођица Левај

У међувремену су се страхоте наставиле, чак и пред мојим очима. То је био случај са породицом Левај (вероватно мађарски изговор презимена Леви). Мајка и ћерка Левај су становале у приземљу наше куће, а ми смо живели на првом спрату, изнад њих. Госпођа Левај је била шездесетих година, врло пријатна жена, али се повремено жалила на мене зато што сам правио велику буку. Све до почетка рата, преко дана у дворишту, шутирао сам фудбалску лопту у зид, а увече сам скакутао слушајући музику на радију. Без обзира на то, односи између наших породица су били срдачни. Нарочито са госпођицом Левај, женом тридесетих година која је била доктор медицине и лекар. Не знам да ли се родила у Србији, али је савршено владала српским језиком и говорила без акцента. Наша ”докторка”, како смо је звали, била је уједно ”интелектуалка”, увек у току српског културног живота. Када је Ксенија Атанасијевић, 1934. године, на српски превела ”Етику” Баруха Спинозе, она се с њом спријатељила. Једном сам их видео заједно на улици. Наравно, ко хоће да разуме Спинозу, треба да
има сигурног водича. Али то није било само због Спинозе. По моме мишљењу, Ксенија је била најумнија и најкултурнија Српкиња међу два светска рата, па није свако имао част да се с њом дружи. Ако до сада нису издали њена целокупна дела, значи да се и ту обистинила опаска Симе Пандуровића да у животу ”најгоре пролазе они који су најбољи”.

Колико је времена прошло од како су Немци почели свој сатански посао? Месец, два, три? Или мање? То не могу да кажем. Левајеве су још биле ту. Оне су бројале своје дане. Чекале су да им
закуцају на врата. Дању или ноћу? Како су могле да спавају? Нај-
мањи звук је могао бити знак да је наступио последњи час. Дошли су дању. И ја сам се случајно нашао ту као сведок, на улици пред кућом. Али мој душевни потрес је морао бити толики, да је моје памћење о том догађају коме сам лично присуствовао постало селективно. Знам да су их повели према отвореном камиону који се ту зауставио, али више не видим ни те људе ни њихову униформу. Видим камион без крова и силуете особа које стоје у њему. Чини ми се да су то само жене, али ми није јасно. Госпођу Левај сам сасвим изгубио из вида. Слика је помрачена, у сећању су ми остале само сенке. Као да је пред мојим очима једино осветљена госпођица Левај. Она у камиону поносно стоји. Помишљам на Јованку Орлеанку пре но што ће изговорити своју последњу реч на ломачи. И још памтим речи госпођице Левај. Прве речи су се угасиле, али три речи ми у души остају дубоко закопане:
”…ИДЕМО ЈУНАЧКИ НАПРЕД”. Да, ”напред”, свестан сам шта значи ”напред”: то је смрт.

Када сам ту сцену испричао једној познаници, замерила ми је: ”Гледали сте је, а није Вам пало на ум да реагујете”. Да сам ”реаговао”, Немци би ме убили на лицу места. Било је разумније да се, три године касније, ангажујем у покрету отпора. Уосталом, не знам уопште шта сам у датом тренутку мислио и осећао. Био сам фасциниран, као скамењен. Скоро несвестан. Можда се у дубини моје душе скривао стид. Стид због моје немоћи да мученици притекнем у помоћ. Али и љубав. Братска и вечна.

Жалим што Ксенија Атанасијевић више није ту да се поводом наше заједничке пријатељице разговарамо. Ксенија је мислила да у царству земаљском зло има последњу реч, ако тако смем да
кажем. У том смислу што је зло незаборавно, неискорењиво, па и неизлечиво. Ми можемо зликовца казнити, или му опростити, можемо чак предузети мере да се такав злочин више не понови. Али патње жртава и мученика се никад не могу избрисати. Заиста, којим политичким и законским променама би се могли избрисати ужаси гулага и концлогора 20. века? Свакако, Ксенија је ту била сасвим у праву. Но ја бих рекао да то није цела истина, то је само један део истине. Јунаштво је такође неизбрисиво. Племенитост и светост су неизбрисиве. Успомена на Херцога, Манделбаума, докторку Левај и друге жртве се не своди на узалудан плач. Она у мени изазива и понос, кад сагледам до којих висина може досегнути људско достојанство. И ти примери су бесмртни. Ако има Бога, за те Јевреје мора бити места у Рају. У очекивању небеског одговора, они у мени живе и ја се за њих молим.

Има ли Срба вољних да ми се придруже?