КОСОВО – ПЉАЧКАЊЕ ПРЕД СВИМА

И, на крају, шта?

Веома је изненађујуће да су почетком XX века, 80% становништва сачињавали косовски православни Срби, а осталих 20% муслиманска мањина албанско-косовских сунита. Захваљујући исламској полигамији и православној моногамији, муслиманско становништво се увећало готово експоненцијално, до тога да почетком XXI века албанско-косовско становништво представља 95% укупног броја становника, са мање од 5% православних Срба; таква пролетаризација не значи да територија настањена некадашњом мањином мигрантског порекла може да захтева могућу каснију аутономију. Или може? (Познато је, из вербалних жонглирања Кондолизе Рајс и Уједињене Европе, да: „Косовски случај није преседан ни за једну другу сличну ситуацију“ – не би ли мексички емигранти у Сједињеним Државама, или Баски у Шпанији и Француској, желели да се прогласе независним, још би само то фалило: то није део Плана.)
Кад Сједињене Државе говоре о одбрани „демократских вредности“, о праву сваког народа на своју националну самоодређеност и другим сличним стварима, или о томе како је нека земља развила опасно нуклеарно и биолошко оружје, никад им не треба веровати: треба добро проанализирати значење да би се разумело шта су стварно хтели да кажу. Откада то Сједињене Државе помажу Муслимане, кад је њихова спољна политика нападачки антимуслиманска? Одговор је прост: откада разликују наше од других Муслимана, то јест, оних који им марљиво служе, као Турци и Албанци; откада су се неки показали као безобразни, као Ирачани и Авганистанци; откада разликују Суните од Курда.
Историја скорашњих зверстава на Косову нису део неког рата: после наводног мира започетог 1999., којим је Косово постало међународни протекторат, настало је највише погрома толерисаних од стране окупаторских снага: Муслимани албанског порекла имали су дозволу и били су подстакнути да руше цивилна здања и православне споменике, као и да нападају српско становништво. Да ли се ради о расејаности, немоћи, неспособности, или о страху окупаторских снага? Боље рећи, ради се о дослуху. Како ће Албанија и њени мали али разорни жбирови плаћати услуге Царства? Албанци не смеју да забораве да су, не тако давно – седамдесетих и осамдесетих година прошлог века –, Авганистан и Ирак били део једне мале групе „маженог“ ислама од стране Сједињених Држава: данас, обе државе су изгубиле симпатију Царства и налазе се у рушевинама, а велики број њихових људи је у опасности да буду киднаповани – храна за затворенички камп у Гвантанаму.
Пре него што се стигне до те тачке кошмара представљеног у опасном пријатељству са Сједињеним Државама, појавиће се на Косову нови Хусеини, бин Ладени, подмићивања, нови, нагло обогаћени „лидери“ и мафије. После, ако буде било потребно, избиће окупаторски рат са нерасположеном Русијом у близини. Нажалост, све то звучи као да ће бити још ратова, а не већи мир. Данас, поводом Косова, могли бисмо да се сетимо два стиха Лопес Велардеа: „Исус ти је наследио стадо / а изворе нафте – ђаво.“ Ђаво који жели да прождре те изворе има име: Сједињене Америчке Државе.

Превела са шпанског Јелена Растовић

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ
Енрике Хосе Лопес Агилар (Enrique José López Aguilar), рођен у граду Мексику (1955.), дипломирао је на Филозофском факултету Аутономног националног универзитета у Мексику (UNAM), на одсеку за латинскоамеричке књижевности и магистрирао на катедри за мексичку књижевност.
Писац многоструко изнијансираних погледа у домену више књижевних жанрова, објавио је двадесетак књига прозе, поезије и есеја. Део тог књижевног опуса такође је објављен у антологијама у Мексику и иностранству. Превођен је на немачки језик. Од књига прича, издвојили бисмо Силос првих речи (1981.), Материја од сенки (1984.), Вечна љубав (1987.), Лица Ураније (1996.) и Продавница играчака (1999.). Звања гласа (1985.), Кожа и њена меморија (1991.; 1993.), Кад кажем твоје име (1997.), Звекир (1998), Мач међу уснама (1998.), Место воде (1999.), Север/Југ (2007.) – неке су од објављених књига поезије овог аутора. Објављени есеји окупљени су у књигама: Радови (1985.), Поглед у гласу (1991), Паноптика. Једанаест есеја о ликовној уметности (2001.) и Прво лице (2007.).
Енрике Лопес је редовни професор метрополитанског Аутономног универзитета (UAM), на одсеку за хуманистичке науке; руководио је специјалистичке академске студије из мексичке књижевности XX века, и деловао је на функцији управника за академску сарадњу.