ОТАЏБИНЕ

И још сам рекао у интервјуу за ТВ Боке Которске: «...Зато се никада нисам слагао с оном чувеном ubi bеnе ibi patria тезом – по којој тамо гдје је добро, тамо је и домовина. Није. Како коме може бити добро ван домовине?».

Шушкало се о томе да ће да укину Телевизију Боке Которске. Под оптужбом да подстиче говор мржње.

Више града, на врху бедемима опасаног Котора, преко ноћи се завијорила црвена застава с орловима на грбу. Обасјана халогеним лампама моћне волтаже, црвенила се, видно, поиздаље; с копна и с мора. На Тргу Светог Трипуна чули су се славодобитни коментари. Изречени на једном од матерњих:

- Viva vero Montenegro!

На Тргу Светог Николе, пак, мир и тишина. Све рјечитија. Неки парохијани почетком јесени спаковали су дјецу и с Риве их бродом отправили на иностране колеџе. Ми, професори Поморске академије имали смо законску обавезу да о свему пред штићеницима ћутимо, па и о истини. Установа је од 1849. била државна, па, чији је брод, онога је и терет. А истина је била да смо вазда говорили по Боки Которској и ћирилицом, па, чије је писмо, онога је и језик. Ја сам предавао српски језик и поморачку књижевност. Недуго пошто је и код нас проглашена општа борба против тероризма, понуђено ми је да се о трошку Академије преквалификујем, да се оспособим да предајем поморачку књижевност на матерњем језику. На питање који би то матерњи био, умјесто одговора добио сам у руке допис ентитетског министра просвете. Одбио сам да име језика мијењам у неиме - и добио отказ. Оставши без студената остао сам и без новаца, јер сам све што имам улагао у дјецу.

Причао сам им да је литература збирка дјелотворних рецепата: да је Медитерана увијек било мало у поморачкој књижевности; да је Павић још увијек најбољи бокељски писац; да Радослав Петковић дјелом Судбина и коментари на кратко улази у Залив; да је Предраг Матвејевић написао Бревијар користећи се, између осталог, Успоменама из поморског живота Влада Ивелића, Ришњанина; да Рафаеле Нигро у Adriaticu вас стријепи од вазда нових сплавова препуњених имигрантима; да је Дучић писао Дубровачкe поемe као у мермеру да их је клесао; да је Његош, стиховима «Нови граде, сједиш на крај мора / и валове бројиш низ пучину» - описивао Херцег-Нови, а Котор да је описивао кад је говорио о снази морала и јестивих твари; да је Горан Петровић у Опсади писао о морским шкољкама; да се Момо Капор увијек допадљиво улагивао приморјима свакипут кад би под мурвиним дрвећем пио беванду; да је Десница био једини српски и хрватски Галеб; да је Пекић говорио о Заливу као о непресушној тематској ризници; да је Шантић Боку видио као невјесту Јадрана; да се Маркес спојио с океаном Борхес, да свак, кад умочи прст у море, умаче прст не само у течно бродарско злато, него и у непресушне животне рецепте – што и јесте поморачка књижевност.

Ето тако сам по први пут откако је професора на Академији, свеобухватно, на српском, на матерњем нам, ја тумачио умјетност маестрално уклопљених ријечи. И добих отказ.

Од тог тренутка жена и ја одвајали смо од уста да бисмо имали чиме прехранити се. Бока Которска увршћена је, званично, у један од 30 најљепших залива на свијету. Много се свијета овамо сабрало, многи су промијенили своју за љетујућу, сезонску отаџбину. Из Европе наовамо, појављивали су се сад-па-сад гости, бродовима, авионима и копном: Европа је љетом лијечила своје стресове, разарала своје бракове по ко зна који пут, Европа се на Медитерану традиционално раздјевичавала морем хемијских опијата, а ми смо се, моја жена и ја, питали током сезоне: куда одавде? Куда из отаџбине кад јој је међу већ рјечито опцртао Свети Сава, главом и ореолом, оснивајући на Михољској превлаци прву, Зетску епископију? Куда, дакле? Ако умиреш од глади, као што жена и ја осјећасмо да то може бити зими, како нам, дакле, у Боки може бити добро? Бока је наша отаџбина, а није у отаџбини?! Једно је вријеме била, па више није. Да позовемо пријатеље из свијета? Да за нас гарантују и да добијемо визу? Био сам школовано чељаде. И жена ми то јест. Научно и стручно барата енглеским. Као матерњим. Дипломатско је дијете. Својевремено је окончала интернационалну школу у Бангкоку. Можда негдје са стране, у новој домовини зарадимо за лебац? Овдје, у сред туристичког раја, ми, ето, почесмо да копнимо.

Неке сам ситне паре добијао тако што сам усамљеним купачицама читао на уво кратке приче. Једном сам чак добио поприличан износ пошто побиједих на конкурсу за Најкраћу отшелничку причу. Писао сам је латиницом, јер је тај дан по календару био мрсан. «Na sjednici Univerzitetskog vijeća kotorske Pomorske akademije dugo se vijećalo u vezi s tim koje će ime škola da pronese kroz tranzicijska vremena. Odsjek za nautiku predlagao je ime kapetana Iva Vizina, prvog južnog Slovena koji je oplovio svijet. Brodomašinci su bili na strani Petra Zambelića, takođe Bokelja, argentinskog zeta i dokazanog vodiča kroz sve prolazne i neprolazne pomorske puteve Ognjene Zemlje, čovjeka koji je bolje od Magelana poznavao južnoamerički razuđeni lavirint Terre del Fuego. Prvi, iako su stavljali akcenat na to da je Vizin prvi, bili su osporavani od drugih, jer su drugi kazivali da je Prvi zapravo bio Stevan Vukotić, Bokelj, cirkumnavigator u ruskoj carskoj floti. Vizin je dobio priznanje Merito navali! vikali su jedni krsteći se šakom. Vukotić je 33 godine prije! dobio Orden sv. Ane na ogrlici, vikali su drugi pritvrdujući neosporno prvenstvo trima prstima. Visoki entitetski predstavnik presudio је da Akademija ubuduće nosi ime Maritime Academy, Kotor.»

Жена је једне вечери прошапутала: - Србија!

Родила нам се нова мисао понад великог плавог морског круга, као звијезда. Србија! Као синоним за дојку, млијекопитатељица. Као земља у којој се коријен прима и кад га од земље дијели 2006 метара! Као име очинства. Вожд од земље – свакипут кад човјек пожели да затвори круг на најлогичнији начин. Србија. Али, сунца му, и Бока је српска! Била је то у вријеме Светог Саве. Најљепши залив на свијету, наш, а туђ? – говорио сам жени, премда све што бих рекао она никад није оспоравала, а видјела је, ра разлику од мене, свијета. Били смо, и у ћутању, савршено рјечит, заљубљени пар. Но, сирот, у еврима кад и у дјеци. Били смо на раскрсници: гдје нам ваља? У којој од отаџбина посад вриједи рачунати на здраво, богато и образовано потомство. Да, у којој то - од отаџбина.