Цвјетају дланови поља.
Заодјели су се стидљиви врбаци
и поточићи весело пропјевали
као бећари на пољу.
Небо за капу задјело
неколико бјелоруких облака
па пјева шевиним цвркутом.
Да ли ичије руке сањају о мом доласку?
Јесу ли траве заборавиле увреде?
Да ли ће трешња ранка процвасти
сусретима?
Једном сам изгубио очи у овом шумарку
што се огрнуо прољећем.
У лишћу сам заборавио дланове,
нечија марама опила се росом,
нeчије стадо дуго је у житу било.
На плот се попео велики црвени пијетао
и зажелио ми добродошлицу са:
“Кукурику”.

Март 1955.

Подне

Под глогом дријема тишина.
Из крчага неба
котрља плаво вино.
Негдје звецка ланац
шевиног цвркута
и бијели кос
звиждуће бећарске пјесме.

Јули 1955.

Недопјевано

Кажеш себе,
а ипак кажеш мало
и осјећаш
требало је још нешто рећи;
задња ријеч се измигољила
и остало је празно
па боли
а лијека нема.

Септембар 1955.

Хљеб

Изјаловила се њива хранитељка.
Јаучу празни амбари
златно зрневље, злато жежено.
Зуби кутњаци
зуби млијечњаци
зуби бјелокосни
зуби вучији.
А гладна зима долази.
У коров ће зарасти уста
запарложиће се њиве ручања
од нерада ће зарђати
бијели плугови наших зуба.
И диндушманину ће дозлогрдити
мајчине јадиковке.

Децембар 1955.

Кочијаш

I
Моја кобила улице једе
моја кобила џепове гризе
једи, гризи, кобило моја незасита.

II
Моја се кобила јауком седлала
моја се кобила кукњавом зауздала.
Јаучи, кукај луда сиротице.

III
Из моје кобиле врба ниче,
расти, расти врбо пребола.

Децембар 1955.

Непознатој девојци

Гледам те белу од млечне кише
белу од пљуска мога сна
ја бродоломник
с каменог острва рукама машем:
Дођи
да расечемо јутро ко лубеницу
да и небо од среће порумени.
Ти мирно пловиш, пловиш
само се шума њише
на боковима твојим.
Ја ватре ложим
да ме видиш усамљеника
и дозивам те белу
ој, уплови у реку мене
пŷсти те вирови жуде.

Април 1956.

Птица у крлетки

Човек је заробио лепоту.
Она је изгубила себе.
Жалост облачи песме у црно.
Вече долази као нарикача.
Лепота не коначује иза решетака.
Она је весело дете ширина.

Октобар 1956.

Туга

То није врисак
ни лелек.
Сиво
мемљиво
цвиле врела времена.
Ко зна,
можда ће једном наше кости
родити веселе певаче.

Август 1956.

Одлазак

Тек кад си постао само траг
никао си у нама цео
сав од сребра
без иједног црног листа.
Тек сад улази у нас
прави смисао твог присуства.

Мај 1957.

Смрт

Опустело име лута по свету
празно и тихо,
чак се и ужас
иселио из њега.
Како да вам прича о животу
кад ни сећања нема!
Зашто да вам се жали
кад је све изгубило смисао
кад ни ви за њега не постојите.
Преостаје му још само
да чека маховину
и буде сахрањено у заборав
као и тело
што га је настањивало.

Октобар 1957.

Лето

Текле су негде шумне воде
и све је било чудно ко сан.
Гледах ведрине како броде
док ме у срећу носио дан.
У једном трену тихе сете
у мене крадом уђе биље
и ливада ме прими ко да сам дете
што јој се крије под окриље.
Сребром се осу све у круг
затрептах испод неба плава,
мраву и цврчку постадох друг
појмих тишину – тајну трава.
И би у мени чедност цвета
заволех себе и свет цео,
под ножем једног претећег лета
ја сам смрт своју преболео.

Мај 1958.

Јутро у сунцокрету

Гле, иза далеког брега
румено сунце се рађа
и плови морем неба
ко нека блистава лађа.
У пољу мак просуо се,
отвара круницу сваки цвет,
умивен нежним капима росе
златно се смеши сунцокрет.
И према сунцу навија главе
округле, буцмасте, жуте,
као да жуди висине плаве
јарком светлошћу обасуте.
Све се већ купа у плавети,
по трави топли зраци пали,
ујутру сјају сунцокрети
ко сунцолики двојници мали.

Август 1958.

Бруцош

На млечном тргу
трепти ломна влат.
С мирисом земље,
с очима од цвећа,
с фрулом уместо гласа
под светлом уметног месеца
стоји зелени дах ливаде
на млечном тргу.
Све му прети.
Из сваке вене града
вреба невидљив курјак опасности.
Куда побећи из тог круга,
из тог отровног сребра?
... Син голубастих даљина
стоји на млечном тргу
и машта звездано небо.

Данас је Плави Дан

Данас је Плави Дан.
Пролеће се ушуљало у загонетни град
и развесељава тужне и усамљене травке
крај зидина.
Девојке су насмејане
и небо је плаво.
А ти си замишљен и сетан,
тамна мрља на овом осмеху дана.
О, изађи данас из града
пођи у Максимир
под ону младу брезу
о чије руке си једном тако жељно хтео
да се обесиш.
Падала је студена киша
зима је на сплаву децембра
долазила Савом.
Био си напуштен, сам
и празан ко опустошена кућа,
ти – бескућник,
у свакој својој мисли
носио си црну птицу смрти.

Весели просјак

У пустом оку
сунчана птица се гнезди
и пева мач пролећа
свету побуну тужних.
Путујем сновима бескућника
ништа немам
па гневно цвеће усељавaм у себе
О, бићу највеће срце
у великом походу бола.
Умирућима маштам гозбе смеха
и они лупају стакла смирености
и кују бодеже
од својих срца.
У слепом оку
црвени лептир ће да се роди
певајте гладни из предграђа живота.
Долазе веселе бубе
у лишће вашег гласа
и црно сунце
омрзнуте богове већ пржи.

Октобар 1959.

Јовану Д.

Брате мој с далеких отока сна
крв гори по мом трагу
ниједног моста у сећању немам
како сад да се вратим
својој измишљеној трави.
Песмама дадох речи
у светлу погубих очи.
Живот сам хранио млеком
свог Великог Доласка међу људе.
Низ прашњав друм сад води ме стопа.
У косу ми се нису уселиле звезде
у зеници ноћи
никад не заспах пијан од белог умирања.
Месечина ми је текла венама
на срцу лежао лептир.
Хтедох донети нежност у долину
и дати тужнима све што имам.
Сад дан ми сенку завађа
с коровом поред пута.

На песку ружу срца
ветрови нежни љубе.
И ја са земљом блудим
ноћу крај неких биртија.
Скитнице храним сновима
још једном живим своје детињство.
Брате мој с далеких отока сна
никада не дођох сребрен међу људе
никад не живех плаво.
Остах сам
па се у курјака претварам
и трагам за својим гробом.

Фебруар 1960.

Преварени Одисеј

Ко ми то врати Итаку
ко ми украде пловидбе
па сад ко жена чамим у кући.
Нећу да лежим сит на постељи
док светом лете путеви ко птице
и чекају ме непобеђена чуда.
Вратите ми моје море.
Пустите ме из ове крлетке мировања.
Превара је Итака
и краљ што се дебља пред смрт.
Хоћу своја бедра младог тигра
и руке које брегове крате.
Ко ми то украде пенушаву крв
и пусти воду венама
па сад ни побећи не могу из ове
удобности.
О, вратите ми моје море,
ја се одричем Итаке.

Фебруар 1960.