СВРХА ПУТОВАЊА: ЗАДОВОЉСТВО

Баш волим да путујем. До сада сам био у седамдесетак земаља. У некима од њих и више пута. Потребна је само воља, много времена и мало новца. Не више од 35 евра по одласку. Толико, наиме, у већини амбасада или конзулата кошта „апликација“ за визу. Дабоме, ви знате да се свако дипломатско представништво рачуна као званична територија те неке, извесне земље. На тој територији и боравите док мучно дуго чекате, док вас помно претресају, док предајете гомиле докумената, док разговарате са подозривим службеницима... Потраје све и пет-шест сати, али се не може рећи да нисте посетили и прилично подробно видели макар делић иностранства. Углавном је то само прилаз, месингана табла, фасада и шалтер-сала, али се за 35 евра и не може захтевати више... Други одлазак је гратис. Истина, краће се задржавате, колико је потребно да вам саопште да је ваш захтев одбијен.
Волим да путујем. Тако се самопотврђујем. Господе Боже, ти силни формулари. Дивно је попуњавати разне податке о себи, осећате се чистим, као да сте се исповедили... а још је лепше, да самог себе видите званично заведеног у рубрике. Некако се разнежите - види, види: моје име, средње слово, моје презиме, година рођења, брачно и имовинско стање - дакле, више нема сумње, постојим! Да не би било забуне, ту је и фотографија, достојанствен израз лица, неко скривено узбуђење због пута. Затим, ту је још, нагалашавам бесплатна, резервација авионске карте, што вам на шалтеру неке путничке агенције доноси дивљење других присутних. „Молим вас, једну у првој класи до...“, па ноншалантно додате назив неке егзотичне дестинације. Али, то су само припреме...
Једног дана заиста крећете. Користи од путовања у иностранство су многоструке. Прво, размењујете искуства са другим људима у реду... Упоређујете своје и њихово виђење, што се оно каже проширујете видике. Док на фасади дипломатског представништва весело лепрша застава те и те земље. Потом вас уводе. Мере обезбеђења су као на аеродрому. Морате да искључите мобилни телефон, зашто би вам неко нашом свакодневицом кварио боравак. А у шалтер-сали свечана тишина. Све је с укусом уређено, а не претрпано свиме и свачиме као код нас. Све је солидно направљено, почевши од нерђајућих решетки, завршно са непробојним стаклима, ех, то је држава, нема ту наше импровизације и крпежа. На пултовима се шарене проспекти које можете разгледати одмах, а можете их и касније, када се вратите са путовања, показивати пријатељима. „Лепо, нема шта...“ рећи ће неки од њих, са невешто скривеном завишћу.
Напослетку вас прозивају. Именом и презименом. Дабоме, у иностранству већ знају ко сте ви. Воде рачуна о сваком појединцу. О личности. А не као овде... И дуго разговарате са службеником. Присно. Човечански. Распитује се за здравље, за вашу родбину овде и за вашу родбину онамо... Службеник може бити неко наш ко ради у амбасади, а може бити, тим узбудљивије, неки прави правцати странац. Који не зна ваш језик. Али, док ви причате, он клима главом, љубазно потврђује, смешка се. Види се да вас разуме. Да је на вашој страни. Некада вам и кажу: „Видећемо шта ће конзул да каже.“ Еј, брајко, конзул! Он ће се бавити вашим случајем. И све то за бесповратних, бедних 35 евра таксе за трошкове обраде „апликације“. Онај који би хтео више, тај би се заиста могао назвати нескромним.
Баш волим да путујем. Не волим конзуларна представништва у којима вас стављају на листе и деле бројеве, чак знате тачно време када треба да дођете, па испада да у иностранству не можете ни да се разбашкарите, да не можете да проведете ни бедних двадесетак минута. То је, ипак, недовољно да се све натенане разгледа. Више волим оне земље, оне шалтер-територије земаља, где је гужва, где се може осетити људски мирис, где се може чути људска прича, где ће вам свако отворити душу, и где ви свакоме можете отворити своју душицу... На страну чувена места, извикани дворци и пренатрпани музеји, живот се може разумети само када се човек са народом измеша.
Земље које не траже визу нису у кругу мојих интересовања. Одакле ми паре да путујем на неколико дана у, примера ради, Црну Гору? Овако, ако штедим, свака два-три месеца могу да скупим 35 евра и да видим неко од дипломатских представништава најудаљенијих крајева света. Без заморних преседања, пластифицираних оброка и промена временских зона, без губљења пртљага, не излажући се заразама од ретких, тропских болести, не ноћећи у просечним хотелима, не табанајући по галеријама и до видиковаца, не трошећи паре на стварчице у фри-шоповима, на стварчице којих сада на сваком углу и код нас има.
И, пре свега, не одговарајући на сумњичава питања пограничних службеника: „Господине, која је сврха вашег путовања?“ Па, господине, ваљда је очигледно да путујем ради задовољства.