Грожђе је спаљено

У ноћи између уторка и среде примио сам мејл од једног младог
човека који се представио као песник. Љубазно се извинио што
је себи дао слободу да преко наше заједничке познанице дође до
моје адресе. Унапред моли да му опростим због узнемиравања –
чуо је да живим повучено, обећава да ме неће оптерећивати, али
би му веома значило ако бих издвојио време за сусрет с њим. На
више места у писму нагласио је да му је све ово непријатно и да је
дуго оклевао пре него што ми се обратио. Из дана у дан осећа се
све горе, пати прекомерно, изгубио је апетит, не спава. Надахнуће
га је напустило, нема ни посао ни занимање, није више у стању
да воли. Страхује да ће починити самоубиство уколико се ускоро
нешто не промени. Клонули песник, из неког разлога, верује да га
једино ја могу разумети.
“Не тако давно”, написао ми је, “био сам у стању да опажам
ствари. Најобичније ствари, оне које људи не примећују јер их
узимају здраво за готово: плаветнило неба, белину процветалих
крошњи, нежно зеленило лишћа којим су сваког априла про-
шаране шуме у мом завичају, влажно камење на обали брзе реке
које се пресијава на сунцу. Цвеће је у мени дисало, вода ме је
чистила, а сунце је за мене било Бог. Проводио сам сате и сате
у повишеном музикалном расположењу и нисам се усуђивао да
тим стањима намећем било какав облик. Ствари се, можда још
више него људи, повлаче у себе када неко својом жељом насрће
на њих. Нисам смео да отерам ствари од себе. Осећао сам не-
помућено задовољство и дубоку захвалност зато што ми је дато
да опажам лепоту облика, боја, звукова, мириса... Али жудња је
све то упропастила. Сада сам слеп, глув, несрећан и за то кривим
своје бедне лирске покушаје. Поезија ме је опљачкала и оставила
ме да се гушим у својим сузама.”
Предложио сам му да се састанемо у суботу поподне. Пре-
познајем овај начин говора. То нису речи депресивне особе оп-
хрване суицидним мислима. Тако говори меланхолик, заводник
по природи, глумац који преозбиљно схвата своје улоге. Хтедох
да позовем пријатељицу која му је дала моју адресу и да је изгрдим.
Какав ја то ослонац могу да будем распеваном клинцу који се
опија очајањем и донжуанштином? Он сигурно уображава да
ће ме импресионирати својим контрастима и дубинама, да ћу да
уздишем заједно с њим и уверавам га да је најталентованији песник
своје генерације, док ће се он пренемагати и посипати пепелом.
По ко зна који пут треба да негујем једног таквог занесењака. Већ
знам шта ћу чути: првобитни спокој младог човека пореметила је
нека нарочито љупка девојка због које је почео да пише и, не дај
боже, објављује песме. Убрзо су стихови постали важнији од саме
недужне девојке која је била њихов узрок, па је младић остао и без
девојке и без душевне равнотеже. И шта сад ја имам с тим?
Одмах сам се покајао што сам брзоплето пристао да се видим с
њим. У петак сам још од јутра почео да се нервирам размишљајући
како да на најпристојнији начин откажем састанак. Негде око
четири поподне заболела ме је глава и осетио сам општу ма-
лаксалост. Кад је пао мрак измерио сам температуру – 39,5. Усред
лета дрхтао сам испод дебелог, зимског покривача и презнојавао
се, а ум ми је, током ноћи, био затрпан чудноватим сликама и
мислима. Требало је да се нађем с песником на Цветном тргу, али
уместо аутобусом, ишао сам авионом у коме осим мене није било
ни путника, ни чланова посаде, а чинило ми се као да није било
ни кисеоника. Седео сам непомично и дисао плитко. На неколико
метара од мене, у ходнику, висио је екран на ком је емитован
прилог о штети коју су велике врућине нанеле произвођачима
вина на југу Француске. Али ја не разумем француски. “Грожђе
је спаљено” – чуо сам однекуд глас. Да ли је то био он? Осврнуо
сам се око себе: само празна седишта с остављеним ручним
пртљагом, као да су људи некуд отишли у великој журби. Шта
то значи: Грожђе је спаљено? Да ли сањам? Мора бити да ми је
разум помућен услед високе температуре, није први пут да ми се
то дешава. Једва сам дисао. Јастук, чаршав, јорган... све је било
мокро. Изашао сам на терасу да се повратим. Било је 4:34 ујутру. У
даљини се видео ланац планина који се попут зида простирао лево
и десно у недоглед. Почело је да свиће. Бели врхови су изгледали
као лица стараца с укоченим вилицама и кукастим носевима.
Први зраци сунца обасјали су долину испод куће. Чији су ово
виногради? Ко се то стара о њима? Неасфалтирана стаза водила је
од улазне капије у густу борову шуму. Високо изнад главе летели
су галебови. Препознајем ово место. Море је недалеко одавде.
По травњаку су весело јурцала два добермана, мужјак и женка.
То су моји пси. Бруно и Сибила, тако се зову. Неко је куцао на
врата спаваће собе. Пренух се. Телевизор је био упаљен, али је
тон био искључен. Једини звук у стану производило је клатно
старог, кабастог, зидног сата који сам наследио од оца. Али убрзо
сам јасно чуо пискави звук интерфона. Није ми ваљда дошао на
врата? Одакле му моја кућна адреса?
Опрезно сам устао, полако се усправио, несигурним кораком
дошао до ходника и подигао слушалицу.
“Богдане? Ја сам, Тијана.“
Ћутао сам и стајао као укопан у месту.
“Знам колико је сати и знам да си ми последњи пут рекао да ти
више не излазим на очи, али дечко ме је претукао, побегла сам од
њега, тако да...”
“Шта хоћеш?”
“Пусти ме на дан–два, запалићу чим нађем стан, обећавам...”
“Болестан сам.”
“Па откад ти ја то говорим ха-ха... Хеј, јеси ли ту? Извини,
молим те, шалила сам се. Хајде, скуваћу ти супицу, чај, шта год...
бићу добра, океј?”
“На чему си?”
“Морамо ли сад о томе?”
Притиснуо сам дугме. Откључао сам врата, обуо папуче и
навукао бадемантил. Имао сам нешто с Тијаном. Не усуђујем се
да кажем “везу” јер, упркос краткотрајном заједничком животу,
ни она ни ја се нисмо осећали везано, па самим тим нисмо имали
нека очекивања од тог односа. Кад сам је упознао, била је тек
завршила средњу школу и радила је као конобарица у мексичком
ресторану у који сам повремено одлазио да ручам и попијем
кафу. Чинило се да је старија, иако се уопште није трудила да
остави такав утисак. Није се облачила провокативно, на послу је
носила патике, фармерке, једнобојне мајице, није се дотеривала.
Једино што је имала од накита била је танка огрлица на којој је
висио прстен са бисером који је, како је говорила, “чистио сву
лошу карму из претходних живота”. На послу је своју дугу плаву
косу увек везивала у реп. Потпуно природна и ђаволски згодна.
Остављала је уверљив утисак особе која се сасвим добро осећа
у својој кожи. Умела је с гостима, нарочито мушкарцима. Њено
памћење било је упечатљиво: од имена и занимања до тога ко
шта воли да једе и пије – упијала је сваки детаљ. Знала је да се
нашали, да очара осмехом, али тако да никад не пређе границу
пристојности. Као да је стварала магнетно поље око себе, у њеној
смени по правилу је увек било више гостију, разуме се, претежно
мушких. Али удварачи нису имали шансе. Чим би неко почео да
флертује и да тражи нешто више од професионалне љубазности,
она је нагло мењала став и постајала строга и хладна. Сећам се
нашег првог разговора. Седео сам, као и обично, сâм, читао књигу
и пио продужени еспресо са сојиним млеком. Тијана је завршила
смену, пресвукла мајицу у тоалету и не упитавши за дозволу, без
речи села за мој сто у ћошку, поред излога.
Удобно се сместила, прекрстила ноге, налактила се на ру-
кохвате. Заузела је позу новинарке пред почетак интервјуа. По-
дигао сам поглед (сасвим безазлено, чини ми се) и неколико
тренутака смо се ћутке гледали у очи, као стари и блиски поз-
наници који се дуго нису видели.
“Могу ли да бацим поглед на то што читаш?” – питала је најзад.
Прелетела је очима преко обележене странице, а затим је
наглас прочитала подвучени одломак:
“...неки човек, зато што је много мислио, најзад почиње да
халуцинира и на крају му се појављује привиђење његовог при-
јатеља...”
Склопила је књигу и положила је на сто.
“Да ли због тога стално седиш овде сâм? Превише размишљаш,
па ниси у стању да имаш стварне, него само замишљене пријатеље?”
“Читаш ме као отворену књигу,” насмејао сам се, “али уверавам