Лазар Биорaц
Лелек двоглавог орла
Узлелекнусмо пред својом смрћу
И непролазном цичом зимом,
Прођосмо Голготу, белу и жуту кућу,
Што на несрећу слуте над прадедовином.
Изгинусмо повијени злом светлошћу
Милосрдних анђела, што руше дом
Отаца нам Немањића, све с радошћу.
Опсовасмо и скривисмо свима редом,
Што постојаност имају краћу,
А насрћу на нас са сваким одредом,
Док нам често глуме, по словенству, браћу,
Или каквим новим, крвничким обредом
Побратиме нас, па вуку по бешчашћу.
Запојасмо из ината белосветским нељудима,
Што од блата граде неке светковине нове,
Док су наше богомоље у облаку љутог дима;
Вековима пале српске манастире и храмове,
Пљују отров присојкиње по нама сужњима
Да нам неслогом веру, љубав и наду сломе
И поистовете нас, изгубљене, са псима и аветима.
Дигли смо се на устанке по сто пута,
Да бранимо част и три спојена прста
Од султана и нечасних злих регрута
Означених жигом кукастог крста
А међу собом тражисмо одувек Брута
Кривог због мржње и србобрста.
Не марим ништа, ако са бојишта будем пао
Бранећи народа нашег писмо, слободу и веру,
Само би било ми криво и по Господу жао
Ако на том мегдану превршимо закон и меру,
A загребе дубоке ране и туђе бразде двоглави орао...
Јер тада не бисмо били оно што јесмо по промисли
Ока свевидећег у чију славу дајемо главу и тело,
Већ бисмо се у своје чврсте и непробојне чауре стисли
И пред Сатаном снисходно спуштали бледо чело,
Изгледавши суморно и уморно као покисли,
Док нам главом звони наша смрт и последње опело.
Упокојени спокој
Дозивавши мир међ браћом у недоба,
Чувајући Јединога Безгрешног потомство
и молећи да га чују, бар из гроба
упокојило се, изнова, по Потопу васкрсло спокојство.
Живо су га покопали срамно
ко и свету љубав, веру и поштење,
међ укоровљено некропоље тамно,
где светлост се разбија о громадно стење.
Свет, данас, само je анархија крвопролића,
покојник се, каткад, и спомене,
а ми, нељуди, иструлиле душе бића,
постали смо људождери и ђавоље сене.
Грех већи нам је но у јудејских првосвештеника
и Искариотског Јуде, што издаде Учитеља
ког се и данас одричу и стиде се Његовог лика
и називају га, безверници, грешним уснама: “Дрводеља”.
У забораву су светитељи и борци,
за врлине слепи смо постали,
о врат су нам свима окачени прапорци
не би ли се у овој вечној тмини спознали.
Небом се крвав барјак свија,
а земљом ходе студене крви кољачи
и влада зла, нечист куртоазија
што ће нас, напослетку, све спалити на ломачи.
Али сви смо истоветни, зао нам је сој
и прљав траг наших корака,
зато се и упокојио спокој...
Нека му је земља лака!!!
Хлебар
Крхком руком пшеницу и раж сејем,
Растем и клијам небу под облак,
Гологлав и босоног сам, живим пасје
Зарад тела Божијег што светло је класје,
Хлеб седмокоран горак,
Не би л’ изградио нови Витлејем
Точак боденички окреће нејака ми рука орача,
Извор живота пресахао,
Док дажд ме гута и ватру на прсима пали
Делам што чинише вали,
Да Крушевац4 би још један нарастао
Ко над ватром бледа погача.
Падох уморан,
Моћ ми у пепелу оста,
Патих и делах сваки боговетни дан,
Не би ли ми душа била проста.

Коментари