27.
Жељко Родић

Прича о сликару Бобану Бурсаћу













Хладно новембарско вече. Дрвар, Балкан, Европа. Година 2001, послијератна. Нису ли овдје све године послијератне? Огњем спаљена кино сала некадашњег Радничког дома - Културног центра, поноса овог града, омеђеног сурим планинама Клековачом и Јадовником. Хиљаду свитаца догоријева на угљенисаним остацима некадашњих 30.000 нагорјелих књига Народне библиотеке, хиљаду жртвованих падобранаца-робијаша, хиљаду бранилаца најбољег сина наших народа и народности оконча овдје тек започете животе. И, ево, сад хиљаду избјеглица, повратника, мирно пролази поред апстрактних слика Бобана Бурсаћа, постављених на импровизованим штафелајима... Није ли нам то хиљада постала нова јединица мјере?

Потегао умјтник на далек пут из више не тако далеке земље невидљивих авиона да лијечи ране граду своје младости, да огњем, са својих апстракција, покаже да од јачег увијек има јаче. Да је од огња крстарећих, паметних пројектила много јача и паметнија слика, писана ријеч и дух овог народа који изњедри докторе, научнике, умјетнике, Теслу, Ћопића, Билбију, Бурсаћа... Гробну и свечану тишину само нарушава кап воде, која се као суза отискује низ леденицу са новембарском небу откривеног и спаљеног крова. Тамо гдје су игране позоришне представе и гдје је било платно, зјапи огромна рупа. Чекају радници, сељаци, професори, интелектуалци шта им то умјетник има рећи. И почеше да одјекују Бобанове ријечи охрабрења и наде:

“Изгорјело је на стотине, хиљаде наслова Гетеа, Шилера, Цвајга, Толстоја,

Ћопића, Андрића, Црњанског - школска лектира и свјетска баштина.

Па филозофија, наука, умјетност и поезија ... Да, жао ми је поезије Превера, Јесењина, Лорке...

Жао ми је дјеце што ће израсти у овом граду без прочитане ’Баште сљезове боје‘, без сабраних дијела великана свјетског духа, што многима указаше путеве животне, научише их размишљати, маштати и вољети. Први филм, концерт, изложба и позоришна представа, прво пијанство и прва љубав деси ми се у овој кући.

Није ово жал за прошлошћу и младошћу, јер због свега тога ја је имах предивну и, ваљда, ради тог не научих мрзјети.

Жао ми је дјеце којој ће период менталне изградње проћи без овог и сличних храмова културе, што ће им младост пролетјети, а да не завире у ризницу сазнања, коју пождера пламен у овом монументалном и пркосном здању. Не дозволимо да се будућим генерацијама у овом лијепом граду драма, трагедија и комедија сведу на циркус у пролазу и гутаче ватре. Због свега тог овај перформинг посвећујем овом граду, свим изгорјелим књигама и дјеци која заслужују и требају боље приче: о Николетини и добрим старцима, Малом принцу, Пинокију, приче о љубави и стварању. Желио бих да моје слике буду свјетло на крају тунела и да у све Дрварчане унесу мало топлине, боје оптимизма и наде. Јер када се све деси и прође, увијек постоји сутра, а биће хуманије и љепше само уз књигу, кино и позориште, уз музику и слику, уз матуралне балове и остале забаве. А док то поново не буде, жалићу за поезијом, нарочито љубавном...”

А крену Бобан Бурсаћ, генерација, момак немирна духа, жељан живота и нових изазова, у свијет давне 1968., раније од многих нас који се одлучисмо на сличне путеве. Крену за Калифорнију, Кармел, у којој тренутно живи, слика, ствара и излаже у својој галерији. Први му комшија Клинт Иствуд, са којим се још давно упознао, и то баш у биоскопској дворани Радничког дома. Пут за Кармел почиње Школом примијењених умјетности у Сарајеву. Школовање наставља у Београду, Загребу, Милану. Између многих других, „занат“ учи код скулптора Алије Куцукалице и Бондарова у Београду. Излаже у свакој од разједињених балканских држава, сем Македоније. Рачуна да ће и ту грешку исправити. Осваја Европу и готово да нема земље у којој није излагао. Ипак му је најдража Аустрија и Јуденбург, родно мјесто његове животне пратиље Едит, која просто плијени својом смиреношћу и племенитошћу. Велики је проблем на ком језику да комуницирају. Едит говори шест језика, а Бобан не би био Бурсаћ ако би много заостајао. Без имало потешкоће прелази са енглеског на њемачки да би, док сједимо у кафани, конобара Италијана на његовом језику без проблема убиједио да су комшије негдје са језера Комо. Наравно да му је открио истину. А истина је да и са друге стране Јадранског мора живе људи. И тако мој пријатељ стиже и у Канаду, земљу у којој живим и радим. Чуди се „играч живота“, како га радо зовем, откуд мени сва та музика наше младости коју није одавно слушао. И уз мало рујног вина осмислисмо а и за пар дана реализовасмо наставак изложбе „Емоције“, започете у нашем Дрвару. Дођоше пријатељи, овдашње избјеглице, Канађани, новинари. Показасмо кратки филм са изложбе у Дрвару, који никог не остави равнодушним... Прорадише емоције.

- Шта представља оно бијело неосликано платно постављено високо на балкону кино-сале? - упита неко од мојих канадских пријатеља.

- Наду и вјеру у боље сутра, наду да ће дјеца опет читати књиге, да ће побиједити добро у човјеку. Подсјетник другим сликарима и умјетницима из града наше младости да има једно празно платно и за њих. Да не забораве своја огњишта.

Година 2010. Лијеп јесењи дан. Звони телефон. Чујем познат глас. Зове Бобан, дјечак од 56 љета.

- Стварино, обновљен наш Раднички дом. Љепши него што је икад био. Спремај се за изложбу идуће године.

- Лако је теби слике носити - одговорих. - Како ћу ја превести своје скулптуре преко океана?

- Само наоштри и понеси глијета, ваљда је у Дрвару остало још које дрво. Ваља нам дјеци примјером показати, музеј умјетности правити, библиотеку обновити. Успут огњишта из пепела дизати.

Како рећи не или не може Николетини, како пријатеља понекад зовем у шали. Кад разговор почне да буде озбиљан и тежак, онда га подсјетим на младост, игранке, љубави. Подсјетим га на луде вожње једином улицом, Маршаловом, наравно, кад је возећи „тристаћа“' свог оца Јанка страх у кости угонио чак и пјешацима по тротоару. Звали смо га Кларк. Да је у оно вријеме вајао као сад, можда би и од тристаћа, којем аеродинамика није била боља страна, направио Кларков болид и стигао до Монте Карла или Монце. Народ и пјешаци су брзо опростили несташном момку ове ситне незгоде. Како и не би, кад наслика портрет Ђуре Пуцара-Старог, по којем нам Дом културе доби име. „'Ма, као да ће проговорити“', коментаришу комшинице и стрине.

Има Бобан Бурсаћ још једну велику љубав на Балкану, поред Дрвара - Преодац... То је село његове мајке која је у блиском сродству са Гаврилом Принципом. Од некадашње викендице само је димњак остао. Још једна колатерална штета, што би рекао легенда Џејми Шеј. А ако димњак остане, рекоше давно наси дједови, кућа се мора обновити. Немам нимало сумње да то Бобан неће урадити. У то ме је увјерио, између осталог, филм о прављењу монументалне скулптуре-фонтане у Јуденбургу. Громаду мермера од 14 тона умјетник сведе на 7. Двије године је трајао тај процес. То може само онај ко носи неограничену љубав у свом срцу. Љубав према човјеку, дјеци, књизи, родном крају, цијелом свијету. Истом том жестином Бобан свом комшији Симиџији помаже да поткује коња у вољеном Преодцу, кога је National geographic society'“ једне године прогласио за најљепше село у Европи. Импровизованом воденицом на најближем од многих потока Бобан, помоћу алтернатора, освијетли викендицу. Едит, којој љепота природе није страна, увијек инсистира да што више времена проведу у Преодцу кад су у Европи.

- Знаш ли ти да је баш овдје рођен онај мој што у Сарајеву... - шали се мангуп и наставља да слика под ведрим небом.

Припремајући ову причу замолих умјетника да ми пошаље списак изложби, на шта ми он одговори:

- Е, мој стари, стотине слика и картонских кутија је покрадено или запаљено у родитељској кући. Ето како је нестала сва моја архива коју нисам могао понијети са собом у Америку.

И тако остадоше слике да говоре саме за себе. А налазе се у многим колекцијама широм Европе и других дијелова свијета. Надам се да ће моја прича допринијети бољем разумијевању слика и скулптура несвакидашњег човјека и умјетника Бобана Бурсаћа. Кад се састанемо, обично не причамо о његовим сликама. Оне саме о себи причају. Широк је дијапазон Бобановог умјетничког изражаја. Тако изванредном портретисти није било нимало тешко да у Аустрији направи изложбу карикатура истакнутих политичара, која је привукла доста пажње тамошње јавности и умјетничких кругова. Све је то забиљежила и Бечка телевизија. Од материјала снимљеног на изложби „'Емоције“' направљен је документрни филм. Као да овај крајишки амбасадор својим дјелом и поруком жели заувијек са Крајине да скине крваву хаљину. Да петровачком цестом, умјесто непрегледне колоне избјеглица, у којој су нам били и стари родитељи, потекну колоне туриста.

- Не оптужујем, већ само показујем и опомињем - као да се шири глас из оног огња и пепела спаљене библиотеке. Носи Бобан са собом широку душу и љубав оног народа од Европе до Новог Мексика, Аризоне, Калифорније. Доста времена Бобан проводи са америчким Индијанцима и њиховим сликарима.

Ипак ћу морати да га приупитам за значење једне од посљедњих серија његових слика. На њима су углавном кловнови. Да ли се то испод маски и шминке крију ови што воде свијет? Вријеме ће показати.

Завршићу ову причу ријечима још једног пријатеља из дрварске генерације - Божидара Бранковића, новинара, приповједача и пјесника, виртуоза писане ријечи и заљубљеника у свој родни крај, који је међу посљедњим напустио, а међу првима му се поново вратио. Какве ли су биле његове емоције кад је из колоне посматрао град у пламену?

Божидар Бранковић

У ИДИЛИЧНОМ УВИЈЕК ЧУЈЕМО ОПОМИЊУЋЕ „НИКАД“

Није угодно носити њежну безнадежност, обојену личном ауром, у грозничавом трагању за изгубљеним завичајем. У неодољивој склоности ка кретању, на путевима изгужваним жудњом и неукротивом жељом да у пуној свијести буду истовремено и у сну и са оне стране јаве, воде дрварске сликаре преко свих граница и помијера их према посљедњој стварности - мјесту рођења и мјесту смрти.

Једном је неко рекао: „Коме је близина све, никада није довољно близу“. Баш отуд што их интензивно и дубоко додирује даљина и све што дијели и раздваја, сликари Дрвара неће престати да се приближавају љубави према Дрвару - љубави којој никад нису били близу као сада. Али, ни пуноћа завичаја, до које им је увијек стало, неће бацити у заборав празнину која их храни далеко од долине Унца, као што извјесност храни неизвјесност.

У идиличном увијек чујемо опомињуће „никад“, као што у сликарској опсједнутости жељом да буду у свему није далеко осјећање да су изван свега. Па зар то није жудња за завичајем коју они хоће да испуне, да га настане. Лутању и трагању потребан је бескрај завичајних шума, ријека, птица и дједових шљивика. Али, сликар никад није сасвим ни на земљи, ни на небу, ни са собом, ни негдје изван, већ у пролету. Моћ, коју они уграђују у слику, остаје у њој. Ако је предах на путу ка кући, слика би могла бити разријешење.

Није пјесник Бранковић дочекао отварање обновљеног Радничког дома... Умро је од туге.

УМЈЕСТО КАТАЛОШКОГ СПИСКА ВАЖНИЈИХ ИЗЛОЖБИ

Стално се селећи са континента на континент, из града у град, из галерије у галерију, сликарски трагови Бобана Бурсаћа сеоба су слике остале у тим градовима, али и пакети каталога, књига и другог сликарског материјала. Умјесто каталошког списка важнијих изложби, сликар Бурсаћ нам је послао усмени списак сјећања на своје изложбе по свијету.

- Важније изложбе? Хм... Пробаћу се сјетити бар градова и држава да ти бар мало помогнем.

То је једноставно кад имаш сређен живот, па све на једном мјесту, што са мном нема никакве везе. Само сједнеш, покупиш са полица каталоге и исјечке из новина и осталих брошура и препишеш мјеста и датуме.

Е, код мене ти то не ради јер већину ствари имам у Аустрији, у ко зна којој картонској кутији. А и нисам ти баш од великог скупљања тог папира.

Скоро све слике које сам излагао по цијелој бившој Југовини су однијели вјетрови рата. А било ме је свуда.

Нема везе, овако:

- Сарајево, више изложби

- Београд, галерије: Ренесанса, Сава Центар, Кристал

- Загреб, више галерија

- Приштина

- Ђаковица

- Цетиње - Плави дворац или тако нешто

- Крк

- Пореч

- Дубровник

- Пула

- Крањска Гора

Њемачка:

- Берлин - Кудам

- Минхен - Швабинг

- Олденбург

- Бремен

- Вилхелмсхафен итд.

Швајцарска:

- Ароза

- Ст.Мориц

- Цирих

- Ст. Гален итд.

Италија:

- Милано

- Венеција Местре

- Удине итд.

Аустрија:

- Беч – галерија Рингштрасен и друге галерије

- Клагенфурт

- Леобен

- Мурау

- Бад Ишл, Градски музеј

- Јуденбург, Културни центар - више пута

Канада:

- Торонто, Галерија Праксис, Културни центар Оквил

САД:

- Мајами, Интернационални арт шоу

- Форт Лодердејл

- Њујорк, Центар Јавиц

- Чикаго, Чикаго Трибјун Арт

- Вашингтон ДЦ, Џорџтаун итд…

Слични текстови


Михаило Галовић
Да вам испричам три приче

Радомир Батуран
Два млада багдалска уметника

Александар Марић
Угреби и утишаности
Милана Ђокића

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019