Моји први контакти с уметношћу

Са мајком сам у детињству сваке недеље ишао на литургију у
Саборну цркву Вазнесења Господњег у Чачку, негдашњи Мана-
стир Богородице Градачке, коју је саградио жупан Страцимир
(Немањин брат) између 1179. и 1190.
Улазећи у двориште храма и пролазећи кроз капију порте,
имао сам осећај да је то нешто другачије, посебно и строго место.
Све ми је изгледало издужено, високо, непомерљиво. Сама црква,
црквена врата и стубови вукли су ми поглед навише, ка небу. А
у цркви, очи су ми се широм отварале, уши напрезале. Дечије
мисли полако, инстинктивно питају ко су ове баке, деде, тете, деца,
чике... А онда чујем певање хора који никада пре нисам слушао
ни на радију. Све звони. Попа поје. И народ пева. Вуче ме поглед
све више у свод цркве. Одједном повукох линију поврх олтара.
Видим 12 светлуцавих голубова како гледају у мене. Осетим же-
љу да их имам као своје играчке, али су били сувише високо.
Спустим поглед и опет видим неке деке са брадом, чике и тете
који имају дуге хаљине. Видим смешне овце, коњиће, магарчиће...
Питам мајку ко су ти људи на зидовима храма. А она ме помилова
по коси и рече: “Сине, то су свеци”. После не скидам поглед са
њихових лица. Све време зурим у зидове цркве и питам се како
су они доспели тамо.
То питање је и данас у мени. Али, више није детиње, него ду-
ховно и сликарско. Временом сам почео да запажам и проучавам
детаље на фрескама и иконама. Особеност ликова и боја којим су
насликане. И данас то исто радим. Поштујем још више сазнање о
тим дедицама, тетама и чикама.
И тако, дошао је и тај дан да постанем свестан да имам Божји
дар за сликање. Мој најстарији брат Драган припремао је неке
радове за час ликовног васпитања. Врло стрпљиво сликао је
високе зграде, са пуно прозора, у разним бојама. Ја се залепио за
њега и зурим у то што он слика. Гледам, не трепћем. Одједном ће
он: “Ево ти папир и оловка, па цртај!” Душа ми затрепта. Радујем
се, нешто навире из мене и кренем. Бео папир, а ја, човече, цртам
ли цртам. Линије иду тамо и овамо. Стегао мисао, ослободио
оловку и само цртам. Трже ме глас брата:
– Јеси ли готов са шврљањем?
– Не знам...
– Дај да видим! Не, није могуће! Како, како си ово урадио?
– Па, ето, не знам... Тако...
Живот иде својим путем и носи наше улоге у себи.
То братово питање увек ме је пратило у животу. Учитељи,
наставници, професори, обични људи, колеге, застајали су са тим
питањем пред мојим радовима: “Не! Није могуће... Како си ово
урадио?!”
Они су и одговор давали – да имам дар Божји.
Мноштво догађаја обележило је мој живот. И добрих и лоших.
Много лутања, покушаја, успеха, падова, неправди, болести, не-
маштине, али оно питање “Како?” никада се није изгубило. На
њега су многи људи, кроз круг живота и смрти, давали различите
одговоре. Ја тај одговор немам ни данас.