Жртва

Зурио је још неко време кроз размакнуте завесе, па се уморио
од зурења и вратио на лежај.
А ако није сан, може ли време ипак да стане? Немогуће, јер
ако стане, стало би свуда. Не би могао он да постоји, а све око
њега да је престало да постоји. Постојимо једино кад нам отиче
време. Што си ближи крају, то више постојиш. То је оно што га
је гонило да лута. Хелена је разумела. Хелена обично све разуме.
Кад се крећем, време ми брже отиче, па чвршће постојим. Увек
је била у праву са својим тумачењима. Лутам, јер не знам шта
хоћу, а кад лутам, постојим. И обрнуто. Што мање лутам, више
знам шта хоћу, али зато не постојим. Парадокс. Ако будем пре-
стао да лутам, престаћу да постојим и тада ћу знати све, а ја то
не желим.
Чекај, доле ни мирисе нисам осетио? То је у реду, у рано јутро
нема мириса. Али требало је бар јутарња свежина да ми штипа нос?
Пусти сада то. Нећеш никад заспати ако будеш наставио да
истражујеш.
Штета што Хелена није овде. Не, нећу је звати док не сачекам
и не испратим залазак.
Ништа и ако не заспим.
Где сам оно стао? Кретња, постојање? Нешто око постојања
и Хелене. Да. Своје постојање примећујемо једино кад се у дру-
гима осликавамо. Уколико има више тих других који нас дубоко
примећују и тим нас примећивањем испољавају, утолико више
постојимо. Људи којих се не дотичемо за нас не постоје, јер ни
ми не постојимо за њих. Уколико се брже крећемо, све мање љу-
ди успевамо да дотакнемо, па нас људи све мање примећују, иако
их је по свој прилици све више и више (да ли се више покисне кад
се стоји у месту, или кад се креће насупрот киши?), па се тиме све
мање и мање осликавамо у њима, а то значи да све мање и ма-
ње постојимо. Парадокс парадокса. На једној страни, више посто-
јимо, а на другој, због тог истог постојања, не постојимо. Чекам
само кад ће једном Хелена рећи да сам луд. Ко зна, можда и јесам?
Најзад га умор превари. Утонуо је у сан без снова, без мисли,
сан пун окрепљења.
Пробудило га је гласано шуштање траве. Заборавио је да
искључи микрофоне. Вишеструко појачани, звуци су се прено-
сили у унутрашњост једнокрилца, чули су се тако пластично да
се јасно стварао утисак кретања. Било је пет сати по подне. Ско-
чио је и разгрнуо завесе. Мноштво људи испуњавало је унутраш-
њост светилишта, и то део између жртвеника и улазних стубова
(не као у сну, свуда око жртвеника!): изгледало је као да су из-
никли из траве. Пребледео је. Деловали су некако изгубљено. Је-
дни су тумарали унаоколо, чинило се без циља. Други су, скру-
шени, оборене главе, са шаком у шаци стиснутом испод стома-
ка, стајали укочено, окренути на различите стране без неког по-
себног правила. Они у кретњи, ишли су повијено, као да траже
нешто у трави, сагињали се и, вероватно, дохватали то нешто, а
онда, на истом месту, задржавајући правац у коме су се нашли,
остајали даље непомични, попут оних који стоје. Сунце се већ
било приклонило западу, завукло се међу стубове и почело да
црвени. Остало му је још којих пола сата да додирне хоризонт.
Коста тек тад примети свештенике и подиђе га језа. У дугим,
тамно браон хаљинама (не црним!), са капуљачама на главама,
приближавали су се са свих страна средини светилишта. Ишли
су равномерно, у истом ритму, као да дижу и спуштају ноге, по
такту само њима чујне музике. Укрштених руку, завучених у
широке рукаве, мењали су смер кретања само кад је било потреб-
но заобићи неког од укочених, или оне који лутају, па се опет
враћали свом претходном правцу кретања.
Коста усмери поглед према жртвенику. Умало није крикнуо.
Боже, да ли сам се ја ово пробудио, или још увек спавам и поново
сањам исти сан? На горњој плочи жртвеника, бочно у односу на
залазак Сунца, лежала је женска особа руку опружених уз тело
(као у сну!). Није била везана и могла је да побегне, али очиглед-
но није хтела, или због нечег није могла. Као омамљена, гледала
је широм отворених очију у крвника изнад своје главе. Крвника?
Коста осети како му се ужас пење уз кичму и како му се дисање
паралише. Да, стварно и крвник је ту! Нормално je обучен: сако,
прслук, кравата. Лице му сакрива капуљача са прорезима за очи,
дубоко навучена преко главе. Десном руком се наслања на дрш-
ку огромног чекића. Заправо, гвоздено тело чекића се не види
од траве, али се по дебљини дршке наслућује да је чекић велики.
То је превршило све границе обуздавања. Коста више не из-
држа. Као да га фурије гоне бацио се у пилотско седиште и јур-
нуо једнокрилцем иза стубова, тамо где је претпостављао да не-
ће бити људи. Искочио је из летилице и потрчао према свети-
лишту са циљем да што пре стигне до светине. Зашто, није знао.
Осећао је само да мора да је тамо и на време. Гонила га је нека
страшна потреба, унутрашњи нагон, необјашњив, згрчен у сто-
маку, нагон без циља, или са циљем кога још не препознаје. Гра-
био је узбрдо, запињао о траву. Трава га је све више успоравала.
Сметнуо је са ума да је према светилишту све гушћа.
До првог стуба и првих људи довукао се кад је Сунце већ до-
такло хоризонт. Удвостручио је снагу како би се што пре домо-
гао жртвеника. (Боже, и то као у сну!) Почињао је да мрзи ову
траву, да мрзи све траве.
Свештеници су већ заузели свој положај око велике плоче.
Поређани у круг око ње (не иза ње!), на по три метра одстојања
један од другог, грудима окренути према Сунцу, скинули су
капуљаче. Нагнуте главе у правцу заласка, пустили су да им
зраци обасјавају бријана темена. Тамо где су стубови бацали
сенке правили су већи размак како би сви стајали на светлости.
Седе косе су им се сјале као ореоли и, са блиставим ћелама у
средини, стварале утисак да то неки необични сунцокрети, пре
него што им главе потпуно клону и у непокрету усну до свитања,
хватају са ивице хоризонта задњи сунчев плам.
Косту трже глас првосвештеника на десетак корака од
жртвеника. Усредсређен на свештенике-сунцокрете, није видео
кад се то овај попео на источни крај веће плоче.
Коста се инстинктивно зауставио. Укочен претварао се да је
и сам део мноштва. У ваздуху је осећао неодређену опасност.
Првосвештеник, у потпуно црној одори (једино је његова би-
ла црна!), гласно изговарајући нешто, дубоко се наклони Сунцу.
Можда му се само учинило, али Коста је имао утисак да је у
том тренутку Сунце одједном постало крваво – или је то тек сад
приметио. Углавном, неприродна црвена боја заласка разлила
се читавим небом. Светилиште и сви људи у њему попримише
сабласну, гримизну боју непокретних сподоба; сенке су им се
изобличиле у још горе сабласти – постале су тамне и усирене.
На завршетак првог свештениковог поја, или на знак кога
Коста није успео да примети, људске се креатуре у један мах ок-
ретоше према првосвештенику, не мењајући своје место и уко-
ченост, нити заблудели поглед који се, уместо у свим правцима,
сада усмери према жртви.
Првосвештеник отпоче ново појање. Коста ни реч није разу-
мевао од свега што је излазило из његових уста. Није то било
зато што није разумевао језик којим се свештеник служио, већ
му просто ни једна свештеникова реч, из њему необјашњивог
разлога, није допирала до свести – топила се у ваздуху и бледела
још пре него што би му дотакла уши. Остали свештеници су за
то време и даље својим ћелама хватали последње сунчеве зраке,
са једином разликом што су, на онај окрет креатура, склопили
дланове и принели их устима, ваљда у молитву.
Кад је првосвештеник завршио појање своје друге пропове-
ди и поново оборио главу излажући ћелу Сунцу, Коста улучи
тренутак да мало боље осмотри људе око себе за које, очигледно,
није постојао. Могао је сад лепо да их опише Хелени. Судећи
по стасу и одећи, нису се разликовали од обичног света који је
сретао сваког дана. Али су им лица, ваљда од црвеног сивила по-
падалог по свему па и њима, била бледа и избечена – изгледала
су као да се у њима није задржала ни кап крви. Очи су им се чуд-
но жариле као да су сви до једног у, сатанском пламеном трансу.
И они су попут својих свештеника сада руке држали близу усана,
али не склопљених дланова како би се очекивало при молитви,
већ им је лева шака обухватила скупљену десну, а десна, између
палца и кажипрста, стискала нешто мало, бело, и тим малим и
белим додиривала усне.
Коста, поред ужаса и језе који га ни једног тренутка нису на-
пуштали, већ су се смењивали, осети неодољив порив да сазна
шта им је то. Излажући се опасности да првосвештеник баш у
том тренутку поново подигне главу и примети га, искорачи у
страну до најближег од њих. Морао је сасвим да му приђе, јер
иако је Сунце још увек било на хоризонту и преосталом својом
половином и даље сјало, унутар светилишта је било већ попри-
лично мрачно. Препознаде у његовој шаци љуштуру оних белих
спиралних пужића којих су пуне ливаде и који залепљени за
стабљике цвећа и влати траве скоро да срастају са њима. Није
имао потребе да погађа, био је сигуран да пужић није жив и да
је то само његова празна љуштура. Кад осим биља ничега није
било живог, нису могли ни пужићи да буду живи, јасно. Значи
то су тражили ови људи по трави и кочили се након што би их
нашли и подигли. Ритуал какав још није срео нити је о њему у
некој књизи читао, а књиге су, кажу, свезнајуће.
Стигао је да се врати на своје место у делићу секунде пре него
што је првосвештеник поново подигао поглед према Сунцу и
убогом пуку, и над њиховим главама свечано задрхтао гласом
нову молитву. Овога пута, иако и даље саме речи није разуме-
вао, Кости се до свести проби смисао изговореног и коса му се
најежи на врату. Схватио је чему служе пужићи. Кад се крвни-
ков маљ буде спустио на жртвину главу и кад је буде претворио
у кашу, убоги пук ће прићи и мртвим љуштурама, односно праз-
нином коју је живот у њима некад заузимао, захватити кап крви
и кап живота који са крвљу из несрећне жртве отичу; пужеви ће
тиме симболично бити оживљени. Потом ће драгоцену течност
из пужева-пехара изручити себи на језик и кроз ту кап прелити
живот пужева у себе, са очајном надом да ће се као резултат оба
та чина покренути и враћање живота овом уклетом пределу. На
крају крајева, живот и није ништа друго него једна таква испи-
јена кап, роса којој је судбина да је прво јутарње сунце исхлапи,
суза обдарена способношћу да својом смрћу породи нови живот,
нову кап, чак мноштво нових капи, како то уосталом и спира-
ла на пужевима предсказује. Curiculum vitae. Курс живота јесте
вртење укруг.
Првосвештеник опет обори главу и заћута неко време. Ћутао
је и пук. Трајало је то све до часа који је непосредно претходио
суноврату задњег делића Сунца за хоризонт. Ваљда својом ћелом
предосетивши нестанак топлоте, првосвештеник још једном уп-
рави поглед према закрвављеном западу, овога пута очигледно
решен да најави завршни чин. Високо подигнутих руку увис, са
длановима окренутим према Сунцу, залелекао је. Али, иако је
његов глас утеривао језу у кости, убоги пук се не помери – остао је
и даље укочен, удрвењен. Био је то, у ствари, знак крвнику. Маљ
у крвниковим рукама се подиже и широко замахнут задржа се за
тренутак у ваздуху. Коста преста да дише. Хтеде и сам за првос-
вештеником да лелече. У очају погледа у жртвине па у крвникове
очи. Иако су и једне и друге биле у сенци – крвникове у сенци ка-
пуљаче, а жртвине у сенци пука – учини му се да и једне и друге
сјаје. Своје очи жртва је држала и даље широм отворене, гледа-
ла је без трептања и рекло би се прибрано навише у крвнико-
ве. Напетост у ваздуху је расла, напетост без покрета. Замро је
и првосвештеников глас. Чекало се још само да Сунце сасвим
потоне, чекао се задњи сунчев заблудели зрак. Боже, зашто је
Сунцу на сваком заласку потребно да се тако брзо креће? Коста
просто није знао где пре да гледа, да ли у њега, у маљ, или жртви-
не још живе, а не трепћуће очи. Боже, заустави све, нек престане
кретање, претвори све у сан, страшан ако треба, али сан, једном
за свагда ухваћен тренутак живота, без помака.
Потону и задње парче крвљу обливене лопте. Првосвештеник
спусти руке. Коста подиже поглед са жртвиних очију и прико-
ва га за маљ. Гле, на маљу још увек титра последњи сунчев зрак!
Дрхтури, креће се, пада на жртвине очи, од њих до крвникових.
Од крвникових, ево га и у Костиним! Дешава се нешто још чуд-
није. Иако маљ већ јури надоле, време, необјашњиво, постаје као
тесто – развлачи се, истеже. И он, Коста, час јесте ту где је, час
није ту, час види жртвиним очима широко циглено небо, тамну
силуету крвника, са маљем који само што се не није спустио и
капуљачом из које похлепним жаром севају очи, час је сам крв-
ник и ту похлепу и задовољство осећа сопственим очима, види
камени жртвеник под собом и омађијану жртву равнодушно
упртог погледа у тако близак крај живота, час је опет Коста, ужас-
нути, немоћни Коста, до бола ојађен, до крика унезверен, Коста
који унапред јеца над судбином оне за коју и не зна ко је.
Време се све више успорава и развлачи. Још мало па се чини
да је престало да постоји. Коста на жртвенику, Коста са маљем,
Коста посматрач. Ко ли је Коста? Слике се смењују једна за дру-
гом, муњевито, много брже него што маљ успева да се спусти, јер
ни маљу време више не тече, скоро да не тече, све је као на филму,
успорени филм успореног филма, једва примећујеш да се кадро-
ви мењају, да се целулоидна трака помера: закључујеш да се није
закочила тек по томе што жаруља пројектора не прегорева.
А онда се време толико развукло, да је за тренутак заиста ста-
ло. У делићу вечности, Коста опет поста Коста, онај који стоји у
публици, усред мноштва, и гледа у жртвино лице, њену откоп-
чану авијатичарску капу, прћаст нос, црне очи и медена уста.
Крајичак његовог ока хвата и кожну јакну преко напупелих
груди. Све је то и више него довољно да схвати. Хелена! Вришти
без гласа. Хелена! Ужас га прелива и не зна шта би са собом. Зар
су то њу ухватили? Зар је она та странкиња? Хелена! Хтео би
да потрчи, да се пробије кроз гомилу, да стигне пре маља, да је
склони. Али и за њега време стоји, толико се развукло. Не успева
ни да се помери, ни да се покрене, само му мисли живе, не дају
се, не покоравају се непокретности, брже су од времена. Хелена!
Сигурно га је пратила. Спустила се да му се нађе при руци. Не-
како су је изненадили. Шчепали су је кад се најмање надала. Хе-
лена! Крик је и сам део непокрета. Хелена! Остаје у грудима.
Хелена, Хелена! Само је мислима допуштено да вриште.
Опет се мења слика. Опет за трен, опет само за један кадар. И
опет време стаје. Сад је он на жртвенику уместо Хелене. Лежи
опружен на каменом плочнику још топлом од сунца. Боже, кад
би могао ту и да остане. Шта се то збива? Хелена му је рекла да
мора сам да открије. Да се суочи. Са чим? Како, Хелена, како?!
Крени од почетка, рекла би да је могао да је чује. Друм. Насип.
Тарабе и шибљем плетене ограде дворишта сеоских кућа. У
једној таквој, барем како су му причали, живео је и његов деда. У
равници. Насип за пругу се уздизао изнад ње. Посред села. Про-
лазио је кроз дворишта. Ту се родио његов отац. А за оцем и он.
Почетак. То је био почетак. Његов. Чим се замомчио, оставио је
равницу и насип. И деду. Оца већ давно није било. Прогутала га
нека од војни. Деда је у селу остао сам. Сина је скоро прежалио, а
сад више ни унука нема. Усамио се, као пањ. Онда је наишао воз,
кажу. Деда је био на прузи. Одбачен је са насипа назад у равни-
цу. Опружен. Опет у равници где насипа нема. Крај. Завршетак.
Најзад крај. Престанак туге, престанак лутања. Сазнање. Суоча-
вање. Враћање слика. Читав живот. До великог челичног одбој-
ника локомотиве који лети према дединој глави, као и сад маљ
према његовој. Са циљем да је разбије као неваљало дете зрелу
лубеницу. На све стране. У крваву масу. Распрснуту као зраци,
зраци Сунца над равницом. Нешто што је хтео да заборави. Да се
не сећа. Престанак постојања. Почетак и крај потпуног сазнања.
Најзад те схватам, деда.
Време поново постаде старо време. И маљ поста обичан маљ,
без сунца на себи, само све већи, и те како већи, нагло.
Кости најзад успе да испусти крик и да направи покрет у
покушају да се покрене. Последње што му пролете главом пре
него што му се замрачило пред очима и пре него што је тама
све прекрила, би очајна мисао помешане, вапијуће потребе за
спасењем, и још ужасније боли за неким блиским, који нам је
све, а заувек се губи. “Хелена, кога то од нас двоје више неће
бити: тебе, или мене?!”