Ћаскање у сабраном времену

Драги Александре,
Нас двојца смо се упознали маја 1994. Те суботе је био истовремено
скуп посвећен Милеви М. А. у Матици српској, а ја сам са својим
школским друговима славио четрдесетогодишњицу матуре у гим-
назији. Замолио сам те, да ми посредујеш утиске и материјале у
Словенију, што си ти љубазно прихватио. Практично пет година
касније отишао сам у пензију, а већ ујесен ме је трефио инфаркт,
који ми је оставио незаборавне, углавном пријатне утиске.
Под утиском блаженог доживљаја близине смрти својевремено
сам написао, под псеудонимом, необјављену, специфичну књигу на
српском, из које ти шаљем поглавље, које се великим делом односи на
моје “бивање у Небесима” 1. новембра 1999, описано око 90 посто ау-
тентично. Уколико ти се допадне, послаћу ти још које поглавље. Тек
толико да знаш, у тексту сам ја – Лео, а Олива је моја жена Славица.
Имао сам прилику да упознам једног господина, који је такође
доживео тежак инфаркт срца (мене су оживљавали 45 минута, а
њега око пола сата). Његов утисак и доживљај у Небесима био је
сличан мом. Обоје смо имали велик страх од тренутка инфаркта
до губљења свести, а потом блажени, “дуг живот у Небесима”, који
нас је убедио да је можда сама смрт “лепа” и да је то свакако норма-
лан завршетак сваког живота. Обојицу нас је тај доживљај опле-
менио и од тада се више не бојимо самог чина умирања.
Наш Свевишњи није пре тога имао обичај да се најављује за раз-
говор, зато сам био не мало изненађен када ми се једне јесење вечери
на растанку загонетно обратио:
“Драги Лео, ускоро ћу те позвати к себи на ћаскање у сабраном вре-
мену. Видим да си зрео за то, а и мени ће то бити необично задовољство.”
Једно време сам лупао главу да разрешим шта је Господ желео
да ми саопшти својим позивом, док коначно нисам дигао руке од ја-
ловог ‘нагађања’, јер би било непоштено да запишем ‘размишљања’.
Знам да су паметни људи често пуни сумње и да мало коју ‘истину’
(шта је уопште ‘истина’?) прихватају као апсолутну, за разлику од
ветропира, који су обично чврсто убеђени да имају право. Било ка-
ко било, био сам потпуно убеђен да ни ви не знате о каквом позиву
је била реч. Зато сам себи дозволио слободу да направим један већи
екскурс и опишем своје ‘путешестивије’, а да томе додам и забелеш-
ке саме конверзације.
Срдачан поздрав,
Ђорђе

Када је освануло лепо позно октобарско јутро, лета господњег
1999, ни сањао нисам да ће то постати најзначајнији дан мојег
живота и смрти. Све је већ од јутра почело некако свечано. Олива
и ја смо се са оданим друштвом потпуно стопили са позлаћеном
јесењом природом на пријатном излету, који није био напоран
и који је с једне стране, такорећи на сваком кораку, омогућавао
дивљење творевинама нашег Творца, а на другој, опуштене раз-
говоре и шале. Тај део дана је свакако дао интонацију каснијим
догађајима, па би се данас усудио да га назовем Увертиром. А за
вече сам и овако и онако имао грандиозан план.
Чак и људи који много читају, и то разноврсну лепу књижевност,
обично имају свог најомиљенијег писца. За мог покојног оца то
је свакако био француски нобеловац Анатол Франс. Ценио је ње-
гову оштроумну иронију и духовитост, широко знање и интели-
генцију, истанчан осећај за естетичке вредности, као и изразито
напредан, хуманистички начин мишљења, лишен било какве дог-
матске ограничености. У домаћој библиотеци било је сијасет ње-
гових књига, које сам и ја читао у младости, али да будем искрен,
никако ми није полазило за руком да га и ја прихвам као свог
омиљеног писца. Чак сам остајао некако равнодушан па га никад
више нисам ни читао, све до пресудне вечери о којој је реч.
Можда се слажете са мном да већину књижевности одликује
моћ да преобрази димензију времена и да, читајући књиге, мо-
жемо у релативно кратком времену проживети дане, седмице,
месеце, године па чак и столећа. А сад узмите у обзир још и мој
‘шашави’ начин читања. Књигу, коју сам узео у руке, скоро увек
сам прочитао у durch marschu, онако, што се лепо каже – у једном
даху. Тако је мало требало, упркос знању speedy readinga, да због
занимљивог животописа Пола Гогена и непроспаване ноћи, за-
касним на властито венчање, а скоро непремостиве тешкоће имао
сам својевремено са Толстојевим киклопским Ратом и миром.
Овај последњи случај сам решио јер сам после почетног оклевања
коначно енергично ампутирао рат (којег ни до дана данашњег
нисам у целини прочитао), а страсно се посветио, за време давних
летњих ферија, миру, Наташи, Пјеру, ... Кутузов – горе или доле!
Признајем да ми није било тешко да се одрекнем рата, јер бар у
једној ствари сам имао, и имам, исто мишљење као Анатол Фран-
сов господин Астарак, а то је, да сваки сеоски шинтер више вреди
од бригадног генерала или француског маршала. Али шта вам ја
то причам и исповедам се?! Дакле, да пређемо на ствар!
Бар мало упознавши нашег Господа Бога кроз повремена ћас-
кања, био сам чврсто решен да те, за мене јединствене јесење ве-
чери, почнем са проучавањем свега што је Анатол Франс написао
о Богу, не би ли се тако можда у разумевању живота и смрти при-
ближио свом покојном оцу. И тако, тамо негде после деветнаест
часова, одморан и ‘наоштрен’, узео сам у руке, поново после не-
колико деценија, књигу La Rôtisserie de la Reine Pedauque. Колико
сам уживао у самом читању, никако нисам могао да се одушевим
и прихватим већину размишљања о нашем Господу, као што је
рецимо ово:
“Бог нема разум. Како је бесконачан, шта би уопште разумео?
Он ништа не ствара јер не познаје време и простор, основне усло-
ве, потребне за свако стваралаштво.”

Ипак, постепено је моје расположење, тамо негде пред поноћ,
после скоро пет часова непрекидног читања, а да ни једном нисам
устао са столице или се одазвао Оливиним молбама да прекинем
бесмислену работу, достигло врхунац крешченда. Добио сам ути-
сак, да кроз уста умирућег опата Жеронима Куањара (abbé Coig-
nard) чујем свог оца:

“... Буди понизан у срцу и души. Бог даје малима бистрији ра-
зум него што га могу саопштити научници. Он даје сву науку. ...
Јер божије царство није у речима већ у честитости.”

Веома, веома сам се узбудио у финалу, јер сам живо осетио “... да
ми баш нико никад неће вратити онај неисцрпан извор знања и
морала, на којем сам се, на своју срећу, напајао у младости; ни-
ко ми више неће дати ни сенку милине, мудрости и крепости миш-
љења, које је блистало и жарило из господина оца. Он је за мене
најљубазнија душа која је икад цветала на нашој земљици.” Крај-
ње узбуђен, прочитавши књигу усред ноћи, склопио сам корице,
енергично устао са столице и отишао у купатило, да се припре-
мим за спавање.
Још сам био дубоко под свежим утиском онога што сам до-
живео читајући, моје расположење је постајало чак све свечаније,
кад сам на своје велико изненађење, не у глави, што би можда било
природно, већ у прсима, зачуо пет тихих, али ипак злосутних
удараца тимпаном ТУМ - ТУМ - ТУМ - ТУМ - ТУУУМ, који дају
главни тон целом првом ставу Allegro ma non troppo Бетовеновог
концерта за виолину и оркестар у Де-дуру. А онда је оркестар са
свом динамиком, толико значајном за Бетовена, и за тај концерт
посебно, наставио да ‘зрачи’ не само из груди већ и из срца. По-
стало ми је јасно, без и најмање сумње, да ме је погодио инфаркт.
У паници сам се скљокао на шкољку и почео да се дерем, колико
ми је снага дозвољавала, а то значи скоро pianissimo и piangendo
“Олива, Олииваа, Олиивааа!” Она ме нажалост није чула. Кроз
главу ми је у трену прохујала статистичка чињеница, да у просе-
ку највише људи од инфаркта умире баш на шкољци. Целог жи-
вота сам се копрцао да не би упао у сиву просечност, зато сам
скупио сву снагу, дигао се са шкољке и још једном, енергичније,
позвао супругу, “Олива, моје срце!” Она је дошла до мене опуште-
но, добре воље и одмах ме добронамерно покарала:
“Баш лепо Лео, већ десет година ми ниси рекао моје срце. Али
шта се опет дереш у сред ноћи због гаћа и кошуље за сутрашњи
дан! Ујутру ћу ти све то спремити!” А онда је вероватно опазила