Благодарношћу канадског владике Георгија, добили смо интеграл-
ни текст разговора са новинарком Данијелом Кљајић. Објављује-
мо га у оригиналној верзији, без икакве корекције.
Извињавамо се читаоцима због евентуалних грешака, а посебно
због коришћења туђег писма, а српског језика, у новинаркиним
питањима.
Danijela Kljajić: Povod za ovaj razgovor je jedno značajno priznanje
koje dodeljuje SPC? O čemu se konkretno radi?
Предлог за орден Светог Саве, који сам упутио Светом архије-
рејском синоду Српске православне цркве, потекао је из осјећања
љубави и одговорности према хуманитарној фондацији “Стара
Рашка”. Ова фондација је за Рашку област учинила више (на жа-
лост!) него држава. Фондација управо обиљежава свој важан јуби-
леј, десетогодишњицу пожртвованог рада на опстанку и јачању
једне од најважнијих упоришних тачака отаџбине, па је важно да
се истакне овај свијетли примјер привржености својим старим
коријенима, на којима је изникла Рашка и Зета и Захумље.
СПЦ је додијелила орден Св. Саве трећег степена и Владика Геор-
гије га је уручио Фондацији на прослави 26. фебруара 2010.
D.K: Za episkopa kanadskog postavljeni ste 1984. godine, kada je i osnovana
Eparhija kanadska. Počeci Vam nisu bili nimalo laki. Možete
li malo o tim prvim danima na dalekom kontinentu…
Шта је у животу уопште лако? Живот увијек намеће проблеме
према положају и плећима јунака. Моја су плећа нејака, али сам
изнио све те проблеме до сада. Највише ме боле проблеми са сво-
јима. Од непријатеља си спреман на све, али од тзв. пријатеља то
много боли.
Сам долазак у земљу чужду – као “сирак тужни без игдје ико-
га” – није био лак. Ни администрације, ни куће, ни средстава за
живот, ни секретара. Једна мала писаћа машина, “бисерица”, и
нешто сакупљене архиве и књига, била је сва имовина првог ка-
надског епископа, а стање финансија – око 4.700 долара! Живио
сам у туђој кући, као подстанар, прије четврт вијека… Поред
добре и искрене жеље да Канада добије своју епархију и свога
епископа, било је и оних којима је епископ сметао. Мој први раз-
говор са мојим тобожњим сарадницима може се свести на њи-
хов савјет: “Најбоље је да се вратите у Београд, па да одатле управ-
љате Епархијом. Тако чине и Македонци. Кад се дешава нешто
значајно, они позову Владику, плате му трошкове, прославе, он
их поучи и врати се опет у Скопље.”
Нисам пристао, иако је касније било и таквих прича да нећу
имати “‘леба да једем”. Био сам спреман на недаће и мирно рекао:
“Ако српски народ не буде имао баш ништа за свога владику, ја
ћу некако сам да се снађем, и да просим ако треба, али остајем
овдје. Зато сам постављен. Дошао сам да оснујем епархију и док
ме Црква не опозове, нећу се вратити.” О тим данима би се ро-
ман могао написати…
D.K: Kako Vam danas, 26 godina kasnije, izgleda Eparhija, gde se sve
pro-stire, koliko ukupno broji parohijana?
После двадесет пет и по година, стање је, Богу хвала, неупореди-
во. Онда је било шест активних свештеника, а сада их је двадесет
осам. Број цркава се учетворостручио. Сада смо институција. Има-
мо Манастир на површини од безмало 20 хектара, а ту је и сје-
диште Епархије. Све цркве су снабдјевене оним што им је потреб-
но, свештеници живе искључиво од свештеничког – мисионарског
рада. Више се не поставља питање од чега ће се живјети. Наш хума-
нитарни фонд “Свети Цар Лазар”, при Епархији канадској, сваке
године сакупи и пошаље у Отаџбину – за разне институције, бол-
нице, цркве, богословије, сиротишта итд. – преко стотину хиља-
да долара. Развила се чак и издавачка дјелатност преко “Источ-
ника”, издавачке установе Епархије канадске. Сарађујемо са свим
православним црквама у Канади. Држава нам не смета у пројек-
тима, а ми се придржавамо законских прописа. Црква има своју
аутономију и црквени закони су уважавани у Канади.
Што се тиче броја парохијана, на огромном простору Канаде,
од Атлантика до Пацифика, живи бар 250.000 Срба. Али, ако го-
воримо о парохијанима-вјерницима, онда је број знатно мањи.
Но, тјеши нас сазнање да је већи него у отаџбини. Веома је важно
да се на овако великим пространствима повеже и уз Цркву оку-
пи српски народ.
D.K: Na teritoriji Kanadske eparhije ima mnogo svetinja koje su podigli
Srbi, a neke datiraju i s početka prošlog veka (nabrojati najznačajnije
crkve i manastire). Kruna Vašeg graditeljskog rada je Мanastir svetog
preobraženja Gospodnjeg u Miltonu, gde je i sedište Eparhije. Jeste li
za podizanje ovog manastira imali pomoć naših ljudi u Kanadi?
Доласком у Канаду затекао сам најстарију српску цркву у прерији
насред Канаде: то је Црква Свете тројице у Риџајни (Regina), Са-
скачеван. Датира из 1916. године. Поред ње, постојале су цркве у
Хамилтону, Црква Св. Саве у Торонту, Грачаница у Виндзору, па
у Нијагари црква Студеница, која само има заједничко име са
Студеницом, а све је остало, и архитектура и стил, другачије. Те
су цркве подигли наши људи, перјанице првих досељења, Срби
који су са собом носили своје име, вјеру и традицију. Поред тих
цркава, постојале су још двије: у Монтреалу и Ванкуверу. Те црк-
ве су купљене од протестаната и прилагођене за богослужбену
употребу православог богослужења.
Од новијих цркава, које су подигнуте за вријеме мога борав-
ка у Канади, набројао бих само неке. Црква Св. архангела Ми-
хаила у Ванкуверу заправо је читав комплекс. Ту је и сала са ли-
јепом позорницом и свим неопходним уређајима, у којој се окуп-
љају Срби свих узраста.
Такође је предивна Црква Св. Саве у Едмонтону (1986) са пра-
тећим објектима. У Калгарију нова, лијепа Црква Св. Симеона
Мироточивог, постала је, Богу хвала, претијесна, па се припре-
ма градња још једне. Црква Сабора српских светитеља у Винипе-
гу купљена је од гркокатолика. Има све одлике православне
богомоље и све потребно уз цркву.
Нове су и цркве Светог Саве у Лондону, Свете Тројице и
Светог Ђорђа у Киченеру – Ватерло, Светих апостола Петра и
Павла у Оквилу, Светог Арсенија Сремца у Видбију, Светог архи-
ђакона Стефана у Отави, а најновија је Црква Светог Симеона
Мироточивог у Шербруку. Није их лако све набројати. Поменуо
бих незаобилазну и јединствену по љепоти Цркву Сабора срп-
ских светитеља у Мисисаги (предграђе Торонта), једну од најљеп-
ших цркава на простору америчког континента. Уочљиво је да
су све ове цркве углавном грађене у славу и част Светог Саве,
или неког другог српског светитеља. Градили су их, не владари
и велможе, већ љубав обичног свијета, који je поштеним радом
оствариo свој сан и вратиo Богу уздарје за то.
Круна свих градитељских подухвата јесте за сада једини
српски манастир, Манастир Светог преображења Господњег у
Милтону, гдје је и сједиште Епархије. Дакле, да још једном на-
гласим: све те цркве и Манастир подигли су српски православни
вјерници из Канаде. Канадска држава никоме не даје директну
помоћ, али грађанима који цркви поклањају омогућује умањење
обавезног пореза, који сви плаћају, сем цркава.
D.K: Kakve su aktivnosti kanadske dijaspore u odnosu na matičnu
državu i imate li podršku pozitivne “odgovore” iz Srbije?
Ми, Срби, окренути смо ка Истоку. То је страна нашег обраћања
Богу. Тамо је наша Србија и српско окружење. Знамо у каквом
је положају држава. Ми јој, у границама својих могућности, по-
мажемо. Ми црпимо богату баштину културног насљеђа које
Србија има. Волимо своју отаџбину – земљу отаца наших, али и
своју нову домовину – земљу у којој су наши домови. Односи са
представницима државе су коректни. Црква има свој програм,
држава свој. Гдје нам се програми подударе, сарађујемо. Сaрађу-
јемо и са другим земљама и регионима: Република Српска (БиХ),
Црна Гора, Крајина (Хрватска), Македонија.
D.K: Ministarstvo za dijasporu nedavno je predložilo da članovi
Parlamenta budu i Srbi iz rasejanja. Kako Vam se dopada ta inicijativa?
То је и наш предлог. Ми из Канаде вјерујемо да у Скупштини дија-
споре треба да буду заступљени преставници свих земаља у ко-
јима постоји организован национални и црквени живот у раси-
јању, па зашто не и у самом Парламенту? Можда једнога дана и ми-
нистар за дијаспору буде из великог српског расијања. У Канади
имамо способних за то.
D.K: Pre tri godine Saboru SPC uputili ste jedan veoma intrigantan tekst
o liturgijskom bogosluženju, koji, izgleda, nisu podržale sve vladike.
Кakav je sada Vaš stav o služenju liturgije sa uvođenjem novotarija, koju
već zagovaraju i praktikuju pojedini episkopi SPC?
Не само да сам упутио допис, већ сам и остао при том мишљењу.
Послужићу се сада неким другим мишљењима о тој теми, да не
цитирам самог себе:
– Реформа спољашње богослужбене праксе без унутрашње
обнове хришћана је јалова.
– Повратак древим богослужбеним праксама немогућ је без
поимања разлога због којих су их свети оци измијенили.
– У тим покушајима да се вратимо на ранохришћанске литурги-
је не смију се превиђати историјски развој и богатство литургије.
– Повратак древним литургијским формама без одговарајућег
повратка пастирској пракси светих отаца није литургијска ре-
форма, већ напредујуће посветовњачење.
– Подвижнички живот (не схоластика) је неопходан предус-
лов свакога учествовања у божанској литургији.
– Литургијска обнова је смислена само онда када је надахну-
та исихастичким предањем Цркве и када долази од духовно
обновљених људи.
Ове мисли митрополита Јеротеја Влахоса довољне су да се схва-
ти зашто треба поштовати предање наше Српске цркве, што је,
уосталом, и одлука Сабора. Те одлуке се, нажалост, неки не при-
државају. Поједини је схоластички извитоперују, па испада да
је “традиционално” оно што је било у првим вијековима хриш-
ћанства. А ко то са сигурношћу зна и може да тврди? У Светом
писму апостол Павле нас учи: “Сјећајте се својих старјешина ко-
ји вам проповиједаше ријеч Божију; гледајте на свршетак њихо-
ва живота, угледајте се на вјеру њихову.” (Јев.13, 7.) Нажалост,
сада су мјеродавнији неки који се нису исказали вјером већ ри-
јечју, али ко зна њихов свршетак.
D.K: Izdavacka kuca “Istočnik”, koju je pokrenula Eparhija kanadska, svake
godine beleži sve veće uspehe. Otkud ideja za taj naziv i je li teško
“tamo daleko” među tuđinima negovati srpsku reč, misao i veru i uvek
smeti da se stane iz nje?
Лист “Источник” настао је из потребе да се обавијести наше члан-
ство удаљено хиљаде километара од свога центра – сједишта
Епархије. Тако смо 1987. године започели издавање листа, чије
име смо преузели од “Дабробосанског источника”. Тај лист је,
како смо тек накнадно установили, почео да излази равно сто го-
дина раније, у Сарајеву. “Источник” означава и наш Исток (одак-
ле је дошао Христос Господ, из Јерусалима), значи и извор, те су
чланци, ма колико вриједни, бар изворни, и, ето, истачемо ријеч
већ 22 године. Није лако одржавати један часопис, који, Богу
хвала, сада има око 7.000 читалаца. Чак се осјећа и потреба за по-
већањем тиража, с обзиром на уједињење и приступање Епар-
хији канадској шест нових парохија из доскорашње Новограча-
ничке епархије.
D.K: Ova izdavačka kuća objavila je Antologiju savremene srpske poezije,
prvi tom je izašao, drugi je u pripremi. Šta sve sadrži ta dragocena knjiga?
Поред часописа, издајемо и пригодне књиге, углавном изворне.
Издали смо “Литургикон” – четворојезични служебник Свете ли-
тургије Јована Златоуста, те девет књига проповиједи, од којих су
седам из пера свештеника наше епархије. Књига “Тесла и његово
време” доживјела је два издања. Ту је и прелијепа књига “Ко сам
ја”, двојезични приручник за дјецу у 33 теме (33 године Христова
живота) и низ других…
У посљедње вријеме смо објавили неколико капиталних ди-
јела, мећу којима бих прво истакао “Мисли Владике Николаја” и
“Мисли Преподобног оца Јустина Ћелисјког” (изабрао и приредио
Драган Лакићевић), а онда и најобимније дјело, тротомну Анто-
логију српског пјесништва, на више од три хиљаде страна. Заслу-
га за ову антологију припада др Андреју Базилевском из Москве,
сараднику Института за свјетску књижевност Руске академије на-
ука, који нам је уступио свој избор дијела наших пјесника, при-
ређен на руском језику. Благодарни смо изузетно Мирјани Була-
товић, пјесникињи из Београда, која је, уз помоћ секретара Епар-
хије др Давора Миличевића, све то уредила на српском језику.
Изашла су два тома, сваки на преко 1.000 страна. Припремљен
је и, ако Бог да, ускоро ће у штампу и трећи, завршни том. Сва-
ки том садржи по 25 пјесника (од Лазе Костића до наших дана),
што је, у суштини, веома мали број, али руски антологичар каже
да је желио да сачини антологију пјесничких личности, а не “те-
лефонски именик”. Андреј Базилевски свакако је начинио храбар
дубински захват у само биће српске поезије и објавио највећу
антологију српског пјесништва на свијету. Ту су нам и Алекса
Шантић, и Јован Дучић, и Милан Ракић, и Десанка Максимовић,
и Стеван Раичковић, и Матија Бећковић, Љубомир Симовић,
Рајко Петров Ного, Зоран Костић и многи други чијом ће се пое-
зијом читаоци сладити. Др Андреј Базилевски тврди да је за њега
највеће откриће љепота поезије Радована Караџића! Мислио је да
му је дат значај због политике, али се обрадовао кад је схватио да
није тако, него је ријеч о истинском пјеснику.
D.K: Kako gledate na trenutne prilike u Eparhiji raško-prizrenskoj i
na razrešenje vladike Artemija?
Предалеко сам од Отаџбине да бих тачно знао о чему се ради.
Знам да је Владика Артемије постојано био и опстајао тамо у све
године рата, разарања, паљења, рушења светиња. Један од њего-
вих монаха је и страдао у Манастиру светог Марка. Име Владике
Артемија је познато широм дијаспоре. Његов рукосад монаха је
знатан у Српској цркви. Надам се да ће се исправити неке грешке
и да ће он и даље бити на бранику Косова и Метохије.
Ukoliko sam nešto zaboravila ili izostavila, Preosvećeni, molim Vas,
vi slobodno dodajte. Dovoljno je bar u dve-tri rečenice odgovoriti na
neka pitanja, da bismo uspeli da pokrijemo sve teme. Volela bih da intervju
objavimo u vreme kad Vi budete primili orden, dan kasnije, recimo,
da budemo aktuelni. Najviše bi mi odgovaralo da mi pismeno
odgovorite, ali, ako ne, ja ću Vam se prilagoditi. Ostaje mi želja da Vas
uskoro i upoznam, pošto sam od prof. Voje Milovanovića čula samo
lepe stvari o Vama, o Vašoj eparhiji i aktivnostima… Ako imate nekih
fotografija iz Kanade, van sajta Eparhije, dobro bi mi došle uz tekst.
Srdačno Vas pozdravljam i unapred zahvaljujem
Danijela Kljajić, Večernje novosti
064 12 60 793 i 3398 064
Уз интервју владика Георгије доставио нам је и свој став о
прогону владике Артемија:
Јавно сам саопштио свој став да није у реду шта се чини са вла-
диком Артемијем.
На Сабору СПЦ изнео сам аргументе који упућују на полити-
чке мотиве разрешења (прогона) владике Артемија.
Прво, мислим да је узрок прогањања владике Артемија његова
јавно исказана недобродошлица Џејмсу Бајдену, потпредседнику
САД, да посети свету српску земљу Косово и Метохију. Рашко-
призренски епископ Артемије свој јавно изнет став образложио
је бруталном кампањом г. Бајдена да се Србија и Косово и Мето-
хија бомбардују 1999.
Други “гријех” јесте отворено писмо епископа Артемија госпо-
дину Борису Тадићу, председнику Србије.
Трећа, лични однос (сукоб) владике Артемија са г. Богољубом
Шијаковићем, министром вера у влади Србије, преточио се у оп-
тужбу владике Артемија.
Епископ канадски Георгије