Истргнуто из дневника туге

Дуго сам трагала за писмима која су њих двоје слали једно
другом још кад су били млади. Нисам имала успеха у томе, али
сам пронашла тебе, а ни овде не видим онолико колико бих же-
лела и хтела. Свако моје питање је остало моје причање саме са
собом. Нисам ни знала како да јој поставим питања – шта се де-
сило и шта је било. То је остало као наш прећутани договор да се
то не спомиње, не прича, једноставно нешто од чега бежимо како
нас опет не би повредило. Постављала сам ја питања о њиховој
љубави, почетку свега тога. Ни ту нисам добила одговоре, сем
да ћу једног дана, кад “порастем”, моћи да прочитам та њихова
писма. Нажалост, она су скроз изгубљена и за мене остају још
једна тајна.
Не смем да је питам шта је било, чак ни лепе ствари, бојим се
да ће то као лавина да нас затрпа и после више никад нећемо бити
оне старе, или боље рећи ове нове, које покушавају да се боре са
животом да опстану.
Морам ти рећи да је живот био мио према нама. Сада смо у
Канади. Но, није тако битно ни како смо доспеле овде и шта се све
издешавало. Важно је да знаш да смо срећне, онолико колико је
то могуће бити после свега. Због тога сам и одлучила да попуним
још пар твојих редова. Можда нам некад затреба да, кад не будемо
опет хтеле да причамо и да се сетимо шта је било, макар прочита-
мо насамо, свака за себе, и да се бар тако разумемо. Речи понекад
боле, а нас две још нисмо пронашле начин како да их залечимо.
Неке ране су ипак превише дубоке.
Тог давног 18. децембра 1992. чуле смо грозну, најгору могућу
вест коју смо могле икад чути. Тачније, она ју је чула, ја нисам.
Била сам превише мала да бих схватила да постоји таква вест.
Сећам се  одлично тог дана, иако сам имала једва шест година.
Није било хладно, зима се није осећала. Играла сам се у малој
гарсоњери чекајући када ће мама доћи са посла. Било је то као и
сваког другог дана када бих је чекала. Занимацију сам нашла у
њеном накиту, који ми је био строго забрањен, јер сам га могла из-
губити. Било је ту разне бижутерије и понеки сребрни ланчић и
прстен. Било је то моје мало царство несташлука за који она није
знала, јер свака ствар је увек била враћена на своје место. Тај дан
сам по први пут испустила један прстен, који се откотрљао испод
кауча, којег ја нисам могла сама да померим. Бојала сам се њене
реакције, али знала сам да, ипак, није тако страшно. Још увек
ништа нисам заиста изгубила.
Чула се куцњава на вратима и непознати гласови који су ми
наређивали да отворим и да их пустим у кућу. Провирила сам
кроз шпијунку и видела маму која се једва држала на ногама док
су је неки људи придржавали да не падне. Ништа ми није било
јасно.  Помислила сам да се можда напила, чула сам да то људи
раде. Ипак то није имало смисла, мама никад није пила, штавише
алкохол је презирала и то су сви знали, па чак и ја. Уплашила сам
се да јој није позлило, па је зато доводе, али сам и ту мисао одба-
цила. Много више од тога се није поклапало, али ја нисам могла
да схватим шта то тачно није било као уобичајно. Знала сам само
да њој није добро и да јој желим помоћи.
Покушала сам јој прићи, али је она по први пут имала неки бле-
ди поглед који ме није ни препознао. Није гледала у мене. Осећала
сам се као да је видела духа док је гледала негде у даљину, непо-
везано, туђе. То није била моја мама. Нисам смела да јој приђем,
једноставно нисам знала зашто, али нешто ми је говорило да она
по први пут не зна да сам ја ту и да ја требам, да се за њу бринем.
Чудни људи су ме погледали и тек онда схватили да имају још
један проблем у рукама и да га се морају отарасити што је пре
могуће. Рекли су ми да идем код неких рођака и да ће неко доћи
по мене за пет минута и да се не бринем.
Дошли су ти неки рођаци, тетке, стричеви, или ко год да су
били. Никад их пре нисам видела. Објаснили су они мени какав
смо ми то род и да ћу привремено бити са њима пар дана, јер мама
има неке важне послове, које мора да обави. Као мало наивно
дете, искористила сам ситуацију и покупила сав њен накит, као
да сам тако желела да имам део ње уз себе.
Ти рођаци нису живели далеко. И даље ми није било јасно
како то да их нико никад није споменуо, ни зашто се никад нисмо
видели, а ту смо већ били пар месеци. У међувремену смо стигли
њиховој кући и ту сам упознала две старије тетке – рођаке које
нису имале више од шеснаест година. Биле су фине и волеле су
да се играју са мном. Тачније, маминим накитом. Нисам видела
ништа лоше у томе, јер сам им веровала. Род смо, а притом не бих
ја била код њих да су лоши.
Провела сам у њиховој кући неколико дана. Ни сама се не се-
ћам колико је то дана било. Сви су се подређивали мени и мојим
жељама. Осећала сам да су они најбољи род који имамо, јер су
тако фини и добри према мени. Удовољавање је понекад бивало
претерано и почела сам да избегавам старије укућане. Нисам же-
лела толико доброте и љубави од неког за кога нисам ни знала да
постоји до јуче. Младе рођаке су исто тако користиле моје незнање
и накит је почео да нестаје из дана у дан, што ме је чинило кивном
и љутом, а укућане још љубазнијим. Све ме је то нервирало и
убрзо сам почела да постављам питања кад ћу кући и зашто сам
са њима. Сада је изгледало да сам код њих целу вечност, а знам да
у суштини није могло бити дуже од два-три дана.
Онда је уследио позив. Био је то мој деда, који је живео свега
двадесетак минута од њихове куће. Тек ми је тада синуло да сам
ово време могла бити с њим, али једноставно, као да се цела моја
ближа фамилија окренула наопачке и заборавила да постојим.
Рекао ми је да треба да дођем, да ће ме неко довести, а да ће ме
чекати бака.
Кад деца ништа не знају… Почела сам да се радујем и поска-
кујем од среће. Напокон је бака дошла из Сарајева, јер је тамо
била са татом, а то је значило да је и тата ту јер га она никад не
би оставила самог. Мојој радости није било краја. Напокон ћу да
видим две мени драге особе.
Погледала сам у укућане, који су очигледно прислушкивали
мој разговор, како ме гледају изопаченим погледом. Постидела
сам се своје среће. Тек тада ми ништа није било јасно. Само сам
знала да не смем да се радујем, да треба да потиснем свако осећање
које би могло да изађе из мене и да се правим да сам ја ипак ту
гост, а они странци који никад неће бити моја фамилија. Једва сам
чекала када ће ме одвести баки и када ћу видети тату.
Пошто смо живели на граници између Србије и Босне, прела-
зак је значио прелазак Дрине скелом. Бучни таласи Дрине су били
нечујни наспрам мог срца, које је откуцавало ритмом узбуђења
што ме на другој обали чека мени драга жена, која је увек имала
понеки осмех сакривен и сачуван само за мене. Тај прелазак је тра-
јао предуго, а онда је бледа сенка постајала све јаснија и јаснија.
Очекивала сам да видим насмејану баку у неком шареном џемпе-
ру, како крије неку бомбону, или играчку за мене. Те особе није
било на обали. Уплашила сам се јер једино што сам видела је била
старица завијена у црно са тужним изразом лица.
Више нисам смела да се смејем. Дрина је опрала и задњи зра-
чак наде и усхићења из моје душе. Причали су да су многи на-
страдали у брзацима те реке, али још нико није рекао да она убија
срећу, душу…
Када сам ступила на обалу, видела сам немирну сузу у њеном
оку, која се плаши да се скотрља низ њен образ. И ја сам имала
једну такву. Обе смо се бојале да покажемо да се плашимо и да
ово није срећан моменат, иако бисмо обе желеле да јесте. Питала
сам је: “Бако, где је тата? Како је могао да не дође? Зашто си га
оставила самог?” Одговорила ми је да га није оставила,  да је он ту,
да нас чека код куће. Ох, Боже, како је то тако само рекла, као да
је то нешто сасвим нормално, уобичајна реченица коју сви ми го-
воримо кад се враћамо са излета.
Док смо шетале до куће, постављала сам јој питања зашто је та-
ко чудно обучена и зашто морам тако дуго да чекам да видим оца.
Како то да он није хтео мене да види? И даље сам имала неки радо-
стан поглед и усхићење, које се може само приписати детету које
и даље живи у некој илузији да је све онако како оно жели да буде.
Онда је бака застала и затражила обећање од мене да нећу пла-
кати и да будем храбра. Рекла ми је да би тата волео да ја будем
храбра и да не пуштам сузе, јер тако је најбоље, јер ја сам његов
мали борац. Само сам климнула главом и рекла: “Да, ако тата
тако хоће, ја ћу то да урадим”. Затим ми је објаснила да је он по-
гинуо и да је отишао код Бога. Покушала сам да је схватим шта
прича, али ту ми бајку још нико није испричао. Покушавала сам
да схватим како неко може бити код Бога, а чека нас код куће?
Ипак је тако рекла кад сам је видела. Рекла је да јесте код куће и да
он сада спава. Питала сам је када ће се пробудити. Рекла је да се
неће будити, да је то као неки дуг сан и да он сања мене. Нисам
знала како то да разумем. У мислима ми је било да само не смем
да плачем. Да не сме нико да види да плачем, јер он то не би хтео,
а ипак он мене сања. Шта ако се пробуди и види ме да плачем? То
није смело да се деси. Хтела сам да види да сам срећна да га опет
видим, да није далеко. Нисам схватала да ипак ово није сан који
ја сањам и из којег се могу пробудити сваки моменат. Ово је била
сурова реалност на коју нисам била спремна, а како бака каже –
његов сан. Само, зашто није могао изабрати мало бољи сан? Неки
са срећним крајем?
Не сећам се много остатка дана. Био је препун људи које ја пре
нисам никад видела, а ни после. Сви су ме нешто саветовали и
тапкали по глави, давали ми неке савете и звучали превише озби-
љно да би их ја могла схватити. Сви су плакали, мама, деда, баба,
тетке, стрине… Сви. Сви сем мене. Ја сам имала тај неки задатак
сулудо задат да не смем да плачем. Да морам да будем јака за све
њих. И даље нисам сигурна чиме сам заслужила да га тако добро
изнесем.
И данас, после толико година, ја сам та која пише ове редове,
који буде сећања и пуни се са новим. Ја, која сам само пар година
млађа од моје мајке када је писала прве редове…
Тражила сам дуго место где бих имала довољно снаге да ста-
вим ово све на папир. Нисам знала где да нађем мир. Сетила сам
се да је ипак најбоље у пролеће бити на овој старој, доброј ливади
окружена љубичицама. Дајем и теби једну, нек’ нас подсети некад
у будућности, ако се опет укаже прилика да пишем, на оне лепе
тренутке када сам била мало дете са само шест година, пуна жи-
вота и лепих снова, који су имали само срећан крај.

(Прва награда часописа Људи говоре на конкурсу објављеном 2010.
у двоброју  8/9, за најбољу причу студената,)