Људи говоре: Оче, прото, професоре, др Матеја Матејићу, како да
Вас ословљавамо?
Једноставно: оче Матеја.

ЉГ: Хвала Вам. Да тако и почнемо овај наш разговор. Оче Матеја,
цео свој стваралачки, духовни и књижевни век провели сте у еми-
грацији, Како сте успели да остварите своју стваралачку личност
и националну свест у дијаспори?
Тачно је да сам свој стваралачки, духовни и књижевни век про-
вео у емиграцији, али сам га започео у Србији. Моја прва дечија
песма “Врабац и кос”  је објављена у Београду у “Дечијем листу” го-
дине 1935. Моја прва песма са тешком темом, под називом “Просјак”,
која се завршава стихом “Нема, мајко, добрих људи”, није ника-
да објављена. Рецитовао сам је у Дому сиротне деце, Гарашани-
нова улица 34 у  Београду, где сам био питомац, на Светог Саву
1935. године. Били су присутни краљица Марија и престолона-
следник Петар. Када сам завршио рецитовање, привели су ме
краљици и она ме је пољубила у теме, а престолонаследник Петар
ми је уручио као поклон златан сат са његовим монограмом. Али,
због те исте песме сам добио и врло врућ шамар од своје добро-
творке, која ме је, када ми је мајка однета у болницу (а оца сам
изгубио 1926. годне), па сам остао на улици, примила у свој дом.
Звук шамара је заглушила вика: “Просјаче! Како си смео да на-
пишеш да нема добрих људи? “
О томе и о другим невољама сам писао у приповетци “Моја
прва песма”. Приповетка је објављена у збирци “Тамо где време не
стари”. То искуство, али и друга, слична овом, су били подстрек за
моју поезију. Песме сам писао док је било страдања, а престао да
пишем када су наступили бољи дани. Певао сам у логору у Еболију
док смо били ограђени жицом и живот одржавали једним кексом
или танком кришком хлеба и чорбуљаком у коме је било највше
килограм пасуља у казану са преко педесет литара воде. Певао
сам и у Мунстер Лагеру док смо чекали да нас савезници предају
онима који су у Кочевју стрељали преко хиљаду мојих сабораца
– да и нас пострељају. Тако би задовoљили Слободана Пенезића
Крцуна који је, када је ушао у “ослобођени” Београд, узвикнуо:
“Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту
грешку исправимо! “
Поезија за мене није била ни забава ни занат, већ неопходност.
Захваљујући поезији, којој сам поверавао и своје муке, и своју
радост, и своју наду, сачувао сам разум и веру у Бога.
Моја национална свест ми је помагала да остварим своју ства-
ралачку личност. А моју националну свест су очувале наша пра-
вославна вера и Српска православна црква. У песми “Дијаспора”
сам написао да нас је ветар судбе развејао свуда к’о семе маслачка,
али где год смо пали никла је по једна Србија. Из искуства знам да
они међу нама који се држе Цркве не губе ни верску ни национал-
ну свест. Овако не мислим зато што сам свештеник, већ зато што
сам Србин и свештеник који је сведок овога.

ЉГ: Да ли је долазило до подвајања Ваше личности према ствара-
њу на два језика, јер су то и два система мишљења?
Стварање на два језика није доводило до подвајања моје лич-
ности. У почетку сам мислио на српском, па преводио на енглески.
Предавања на универзитету су ми помогла да временом будем у
стању да мислим и на енглеском. Што се тиче поезије, њу сам увек
стварао на српском, а оно што је на енглеском    – то су преводи
са српског. Обично се ради о преводима, а не о препевима, али
има и препева. Најуспелији препев сам постигао препевом песме
Војислава Илића “Растко”. И садржина и ритам оригинала су пот-
пуно сачувани.

ЉГ: У емиграцију сте отишли као противник комунистичке иде-
ологије и њене власти, која је била успостављена у Србији после
Другог светског рата. Данас више нема ни те идеологије ни те вла-
сти у Србији, а Србија се и даље черечи. У коме или у чему је про-
блем: у нама Србима што смо Срби такви какви јесмо, или у за-
падној демократији – онда и сада?
У емиграцију сам отишао не као печалбар, већ као идеолошки
противник комунизма. Када сам био ученик Четврте мушке гим-
назије у Београду (1934-1938.), једна наставница, која је била ко-
мунисткиња, уложила је много труда да ме повеже са комуниз-
мом. Сматрала је да, пошто сам сиротињско дете, неће бити теш-
ко да ме обради. А мој идеал још у детињству је био да постанем
свештеник. То ме је штитило од њене пропаганде.
За време грађанског рата моја аверзија према комунизму је
појачана. Било ми је јасно да се партизани нису борили за српски
народ, већ директно за комунизам, а индиректно за циљеве Аме-
рике и Енглеске. Отуда њих није болело када су Немци убијали
сто Срба за једног убијеног Немца. Нису они који су подметали
своје груди да заштите једног Немца, а уствари сто Срба, били са-
радници окупатора, већ они за које је било важно да убију једног
Немца, иако је то заправо било убијање сто Срба. У календару
је стајало, а можда још увек стоји, да је 7. јули дан почетка осло-
бодилачке борбе. Та такозвана  ослободилачка борба није почела
убијањем Немаца, већ двојице српских жандарма. А близу Смеде-
рева, мог родног града, почело је ослобађање пресецањем тесте-
ром на двоје тела учитеља Јована Таута и везивањем за ауто свеш-
теника Воје Стојиловића. Вучен је тако по друму, али је ипак до-
веден још жив до села где је погубљен, па су га ту убили тиме што
су га преломили на двоје.
Данас нема званично те идеологије и власти у Србији. Али  не-
званично,  многа  деца и унуци  партизана су на местима одакле нас-
тављају разарање Србије. Србију черече западне демократије, али
уз свесрдну помоћ неких наших политичких и културних вођа.
Нема потребе да нас каљају и срамоте непријатељи, јер то одлич-
но изводе неке Наташе, које су пореклом Српкиње. Прича се да су
некада Срби морали да шетају опанке Турцима. Сада неки Срби
добровољно не само да шетају, него и лижу чизме оних који нас-
тоје да се Србија избрише са мапе света. Србију су разбуцали као
свиња торбу не само непријатељи, већ и такозвани пријатељи
Срба уз помоћ неких управитеља Србије. Дакле, проблем није
само у другима, него и у нама Србима.

ЉГ: Више умних Срба је уочило проблем геополитичког, духов-
ног и  културног положаја Србије “између Истока и Запада”. Које
је Ваше мишљење о том проблему?
Ми Срби, а и други православци, окрећемо се на исток када се
молимо Богу. И олтари су нам окренути ка истоку. Вековима смо
се окретали на исток, а тамо је Русија. То смо чинили и када Руси-
ја није постојала, већ је била збрисана титулом Савез Совјетских
Социјалистичких Република. Ја сам за то да се Срби најзад окре-
ну сами себи. Ми смо често потпаљивали своју државну кућу да
би се на паљевини огрејали или они са истока или они са запада.
Потребно је да смо у миру и са истоком и са западом, али не да
им будемо само одскочна даска.

ЉГ: Како објашњавате данашње србомрство у свету и самомрство
у Србији?
Постоје центри србомржње, одакле се плаћеном и бесплатном
пропагандом србомржња шири по целом свету. Има и Срба и
Српкиња који се напајају из тих извора србомржње. Ми Срби смо,
бар некада, били познати као храбри борци, а никада као вешти
пропагандисти. Нас наши непријатељи нису победили у борби,
већ помоћу пропаганде. Уз то, имају и међу нама плаћене и добро-
вољне помоћнике. А да не заборавимо и то колико смо се између
себе у својим гласилима нападали и блатили, па то, нажалост, и
данас чинимо. Бар да тако нешто не постоји у нашој Цркви! На-
жалост, постоји!

ЉГ: А одрицање Срба од свог писма?
Годинама сам живео изван Србије. После 44 године, на позив
Српске академије наука и уметности, отишао сам у посету.  Било
је и пријатних и непријатних момената. Али, оно што ме је најви-
ше и згрануло и растужило је псовање Бога и Божије Мајке и
латиницом писани огласи и натписи на радњама.
Светиње не псују само одрасли мушкарци, већ и жене, али и