Падала је данима
И све још воња на влагу
људи покислих душа измилили из кућа
на мокре улице и тргове
као жути мрави кад осјете шећер
ходају брзим кораком тамо-амо да разнесу
док их не поклопи нечија нога.

Не говоре,
Не размјењују ријечи
Све је сувишно
Киша је данима бронтуљала

И сада журног корака пуне плућа
Док опет не пљусне.
Небо је сиво,
Море је сиво,
Нема разлике
Све је једнолично.

Није престало!
Све личи на боксерску паузу са звоном
уморни боксер трчи у угао
Да сакупи снагу за нову рунду.

Ја, Свети Сава – духом
сам својим међу вама

Ја, син жупана, премудрога краља од српских имања,
Вичнијег оружју, надметањима таштине и слави владара,
Док га глас од небеса силних, из Господинових уздар’а,
Не преобрази у Светог Симеона од земаљског Немања.

Ја, син му, обичан хтједох бити, монах Сава,
Рођен као Растко и учен о земљској власти
Не пронађох себе у таквој лагодној страсти
На путу мојих предака, браће ми, мудрих глава.

Ја, путовао сам, вођен руком провиђења,
Читао и учио шта подвижнички живот значи,
Нагледао се патње, осјетио глади душе и како бије јачи,
Јер, ја сам увијек живио за будућа виђења.

Називате ме, данас, с поносом рода, Свети Отац Сава,
Па иако ми у страшној ломачи запалише мошти,
И од мене нема ни пепела, а камоли кости
Дух мој живи међу вама, снажно, као ватра права.

Видовдан у манастиру Савина

Овдје молитву нађе и онај ко се никад молио није
Овдје спас нађе сваки заробљеник пусте душе
Овдје небо говори милином и кад громови сјевају
И кад грâд ломи и киша земљу топи, не реци да то је од гњева Божјег
Јер, Бог станује овдје. Бог је твој пријатељ.

Чим си прошао кроз манастирску капију као да си у спасење ступио,
За тебе говори шума, шумором лишћа храстови се моле,
И крошњати пинус чувар двери неба и земље,
И чворновати чемпреси, попут страже,
И камен, сваки камен на ком је нaзидан предивни храм
Говори снажним Божјим ћутањем.

А на Видовдан и Госпођиндан, на славу манастира,
Кад запоје хорови гласовима божје жудње, опроста и покајања,
У милозвучни пјев, праисконске вертикале, од лире и харфе,
Из највећих дубина чистине људске душе одаслане,
Као да се огледа Он сам, Створитељ неба
и земље, у љубави окупан.

И могу да шарају муње, да ломе громови, да пријети мрко небо,
Он, Велики зна, да је ту снага душе, снага ријечи људске а божанске,
Јер ту постоји само истина, она што тали сваку лаж.

У висине се погледи наши губе,
Звоник подупире небо,
Мали си, а осјећаш да те штити,
Радост зари лица,
Одавде не смијеш отићи тужан.

У славу Бога када поје хорови у порти манастира
Дарежљиве своје руке пружа нам док изговарамо ријечи ламента и туге
За Лазаром и девет Југовића, за опустјелом Грачаницом и Дечанима
За ратовима и видовданским црним барјацима,
за свима несрећнима што изгибоше на те судње Видовдане,
за све оне, од памтивјека жене и мајке, што су очињи вид клеле,
расплетале косе, због пустог Видовог дана што им однесе мужа и сина.

И на Видовдан, у манастиру, Господ Бог пушта
да гласови људски хвале небу своје жртве,
и у тај дан прашта понос и пркос људски.
Јер у манастиру Савина станује Бог