Иво Андрић
О причи и причању
У извршавању својих високих задатака, Нобелов комитет Шведске
академије решио је овог пута да писца једне, као што се каже, мале
земље одликује Нобеловом наградом која, мерена међународним
размерама, значи високо признање. Нека ми је допуштено да, при-
мајући то признање, кажем неколико речи о тој земљи и додам не-
колико општих разматрања у вези са приповедачким делом које сте
изволели наградити.
Моја домовина је заиста “мала земља међу световима”, како је
рекао један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену
великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подруч-
јима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна
и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили
сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу
света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књи-
жевност низом нових имена и оригиналних дела почела да проди-
ре у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она да
свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника
те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас
оно обавезује на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тре-
нутку и са овог места, не само у своје име него и у име књижевно-
сти којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено
да изразим.
Нешто тежи и сложенији је други део мог задатка: да кажем не-
колико речи у вези са приповедачким делом писца коме сте ука-
зали част својом наградом.
Али кад је у питању писац и његово дело, зар не изгледа пома-
ло као неправда да се од оног који је створио неко уметничко де-
ло, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле део себе, оче-
кује да каже нешто и о себи и о том делу? Има нас који смо више
склони да на творце уметничких дела гледамо било као на неме,
одсутне савременике, било као на славне покојнике, и који смо
мишљења да је говор уметничких дела чистији и јаснији ако се не
меша са живим гласом његовог ствараоца. Такво схватање није ни
усамљено ни ново. Још Монтескије је тврдио да “писци нису добре
судије својих дела”. Са дивљењем и разумевањем сам некад про-
читао Гетеово правило: “Уметниково је да ствара а не да говори!”
Као што сам много година доцније са узбуђењем наишао на исту
мисао, сјајно изражену, код непрежаљеног Албера Камија.
Стога бих желео да тежиште овог кратког излагања поставим,
као што је по мом мишљењу право и умесно, на разматрање о причи
Иво Андрић
Кад човека напусти сунце његовог завичаја, ко ће му посветлити на путу повратка
У деци се обнавља и чисти река човечанства.
Несрећа је живети без Бога и изневерити се вери отаца.
Бог избија као свјетло из сваке ствари створене и сваког живота
који се миче.
Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли
би од страха.
Доброта је у овом свету голо сироче.
Све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно
исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо.
Доћи ће времена када ће паметни шутјети, будале говорити, а
фукара се обогатити.
Нико нас не вуче ка гробу, него нас с леђа гурају.
Доброта је у овом свету голо сироче.
Збуњен и поражен гледам како се сва лепота света, по некој чуд-
ној и свирепој алхемији љубави, претвара у жалост за тобом…
Љубавницима је време увек кратко и ниједна стаза није довољно
дугачка.
Када нисам очајан, ја не ваљам ништа.
Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је
најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних
који су му најближи.
Човек, да не би стао и клонуо, вара сам себе, затрпава недоврше-
не задатке новима, које такође неће довршити, и у новим пот-
хватима и новим напорима тражи нове снаге и више храбрости.
Тако човек поткрада сам себе и с временом постаје све већи и
безнаднији дужник према себи и свему око себе.
Лука Прошић
Бранко Миљковић, песник и филозоф
Поезија Бранка Миљковића је и данас снажна и изненађујућа као
што изненађује истина саме поезије, њене суштине. Песништво
принца поезије, могло би се стога разумети као истина која је пра-
суштина поезије. Она припада нама као и свим оним прошлим и
наредним појединачним искуствима, као свечана нит живота. Сва-
ко од нас је исказује иако је неисказива. То је дато само појединцима
који је одмах осете и посвете јој се до самоуништења.
Писање песама је трагички чин, истовремено најузвишенији
људски и божански. Та истина-поезија, њен поетски смисао, поста-
је сâм живот. Исказује се на врхунцу бујности живота у најстрас-
нијем нестајању – стваралачком чину.
Не верујем да је тај дух потпуно ишчезао, да су га заменили три-
вијална реторика и “дизајн”, моћ технике и обмана виртуелности.
Не верујем да је дух Бранка Миљковића могао нестати јер је класи-
чни дух и класична “потка” сваког појединца, тај звездани праис-
конски дух на самом почетку Наде и Утопије, који “кад говори као
да звезде падају”. Миљковићев дух је у најстраственијем смислу
наш изворни дух, звездани песнички дух.
Када се говори о песнику Бранку Миљковићу и његовој пое-
зији, треба истаћи да је достигао и једну особену форму, унутраш-
њу и спољашњу, коју налазимо и у његовом животу. Она је савр-
шена, својеврсна поезија-спекулација, ако би се тако могло рећи,
која је унутра, у себи, у усклађеном сопству. Не оличава ли то, са
једне стране, “однос представе и појма” /Кант/, а са друге њихово
складно и неприметно прелажење једног у друго? Када почиње
тај процес, озарење се збива као претапање, па се чини, наизглед,
као да и не почиње, као да и нема промене.
Почиње, међутим, увек изнова и сва та унутрашња треперења
његове поезије дочаравају највише умеће при сваком читању и за-
то нас ова поетика стално изненађује, а то је истовремено и захтев
саме поезије да јој се стално прикључујемо, да и сами у њој живи-
мо, или да се она у нама отвара и оснажује. Његова поезија, мог-
ло би се рећи, јесте “логика поезије и поезија логике”, а то је оно што
води поезију, која саму себе преиспитује, наиме, смисао и предста-
ву, појам и слику. Тако се поезија ослања сама на себе као и свака
појединачна поезија. Отима се од свега спољашњег, материјалног,
али га и чува и украшава се њиме. Дистанцира се од других форми
духа, али их и усваја, укључује у себе прерађујући их. Можда је
зато овај песник био у праву када је рекао да се Анштајнова фор-
мула Е = mc² може препевати.
Лука Прошић
Похвала времену
1.
Ја сам сада. И не долазим.
2.
Али, имам искуство и о томе
протеклом времену. И чекам.
И чекање је исто тако изузетно
као и сећање и памћење. И зар бих
био без чекања и дочекивања?
Али, шта чекам?
3.
Али, једном смо нашли време,
и прошло и будуће и садашње,
и себе смо нашли, зар смо могли
да се избегнемо? И све смо друго
нашли и своју коначност смо нашли
и онда то меримо и онда то
стално меримо и сама смо
осетљивост и та апсолутна
осетљивост за време и за његово
мерење и за нестајање. Али, имамо
слике и представе о томе прошлом
свету и зато је тај прошли свет,
што смо ми. И ту неопходност
имамо и то пролажење. А ми смо
танкост сама и Исто и уздигнути смо
до истости и непролажења и ту
учвршћеност највећу имамо и само
смо учвршћивање и време нас учвршћује
и наша лакоћа и она нас учвршћује и имамо
ту вертикалу светску и унутрашњу и према
њој се одређујемо и оријентишемо.