Фотографија као ликовна лирика Наташе Дамјановић

НаташуДамјановић упознао сам у марту 2010. године на Конфе-
ренцији младих српских лидера у Торонту. Разговарали смо о ча-
сопису “Људи говоре”. Оставила је утисак младе, тихе особе која
зна ко је и шта хоће.
Из разговора сам сазнао да се бави уметничком фотографијом.
Други пут смо се срели у мају ове године на изложби графика и ико-
на Олгице Стефановић из Новог Сада. Тада ми је поклонила заго-
нетну уметничку фотографију “Марион II” – суптилни обрис дета-
ља са бронзане скулптуре “Greenwin” Марион Кантароф. Прегле-
дао сам и њену књигу “Colour & Contrast” и остао заробљен лепо-
том њених уметничких фотографија у боји. Не зна се да ли су леп-
ше оне које су инспирисане скулптурама уметника или оне отете
од живота природе. Више нисам имао дилеме: њене фотографије
наћи ће се на страницама часописа Људи говоре. И ево пишем при-
чу о овом уметнику.
Живи са својим супругом Богданом и њихова три сина у једном
од најлепших делова Торонта. Родом је из Београда, а девојачко пре-
зиме јој је Арбутина. Отац је радио на Југословенској железници
и био задужен за телефонске комуникације, а мајка у болници као
медицинска сестра. Наташа је као вуковац завршила природно-
математички смер у познатој Петoj београдскoj гимназији и у ле-
то 1987. године са родитељима је емигрирала у Канаду. Наташа је
уписала и завршила студије психологије и филозофије на Уни-
верзитету Торонто.
“Студије на Универзитету Торонто сам волела. Никада нисам
желела да се уско стручно образујем. Одувек сам волела уметност
и културу, али исто тако, и њима у супротности, математику и при-
родно-научне предмете, и елегантан начин којим су долазили до ј
едног и јединог правог одговора. Међутим, када сам завршила сту-
дије, била сам очајна што за мене није било одговарајућег посла.
Cхватила сам да, иако Канада пружа пуно прилика, ипак је тре-
бало да будем донекле практична”.
Наташа уписује магистарске студије бизниса и администра-
ције на Јорк универзитету, које јој омогућавају да отпочне успеш-
ну каријеру у банкарству. У то време упознаје и свог будућег му-
жа Богдана. Студирао је металургију и био председник Клуба српс-
ких студената на универзитету Торонто. Био је изузетно пажљив
и добронамеран, какав је и данас као супруг и отац.
“И поред мојих постдипломских студија бизниса, љубав према
психологији и филозофији остала је једина моја нит са уметношћу
којом сам волела да се бавим још од гимназијских дана.