Тридесет година човек живи у овом граду, језик је научио, не
баш савршено, али зна толико да може да се споразумева. Није се
враћао одакле је дошао. Зашто, не зна ни сам. Првих година није
могао, јер није имао пара за карту. Покушавао је да се уклопи у
овај велики град, упознао је многе људе из разних земаља. Увек
се осећао као емигрант, није јео салату пре главног јела, није пио
само викендом, него сваки дан, наравно с мером. Убеђивали су га
да једе здраву храну, цералије, да једе семенке и пије сокове од по-
врћа. Желео је да ужива у храни, није хтео да размишља да ли ће
живети педесет или сто година. Цигарете није оставио, лекове ни-
је гутао, витамине није користио. Осећао се здраво, али не баш
сретно. Био је усамљен, имао је једино великог сивог мачора. Са-
моћа му се увукла у кожу, смрдела је чак и када би спавао. Устао
би ујутро, избацио јастуке на прозор да се проветре, али тај смрад
није могао да испари. Осећао се у одећи, у кухињи. Једино када би
скувао сарму са сувим месом, није је осећао. Онда би замирисала
његова мајка, која одавно није жива.
Отишао је у свет како би осетио неки други живот, авантуру.
Као да је све оно што је гледао у биоскопу у граду где се родио,
био сан. Волео је сваке ноћи да се попне на кров мале зграде, сео
би, запалио цигарету и слушао велики град како стење, буку сао-
браћаја, завијање полицијских сирена и ватрогасних кола које су
их надјачавале. Чуо би разбијање флаша и свађу несретних људи.
А онда би престао да слуша и посматрао би облаке како плове на
тамном небу, светла реклама како плешу и месец који се врти и ос-
ветљава ову позорницу великог града. И био би задовољан. Осе-
тио би како плута на води, како је лак и безбрижан, чуо би једи-
но своје равномерно дубоко дисање и куцање срца. Мир би пре-
плавио његово изморено тело и када би осетио како се одваја од
њега уплашио би се и вратио. Није имао храбрости да полети и од-
воји се. Онда би се полако вратио у свој стан, попио би чашу црног
вина “Вранац”, испушио још једну цигарету и увукао се у кревет.
Пријатељи, земљаци, звали су га да иде с њима у кафане, али пос-
ле пар одлазака, напустила га је жеља. Прегласна музика га је нерви-
рала, жене које су седеле за шанком биле су такође усамљене не
прикривајући жељу да ту ноћ проведу с било ким, само да сперу
смрад усамљености. Он то није желео. Хтео је да се заљуби, као онда
када је био млад. Искрено. И онда би остављао пијане и тужне
пријатеље и враћао се на свој кров, где би седео неко време и опет
одлазио на спавање.