Бојан Ђукановић
Мешано месо, и уз месо
Бели човече од беле жене
Црвенокошцем док си се звао
Пољана ти је била дом
И пријатељ коњ
На далеком залутао си континенту
Али откуд ја овде
И како се моје име објашњава
На језику непознатих људи
Сваком је дато да осети мало
Некоме ништа да потврди правило
Када удахне унутрашњост ветра
Видеће разлоге; у зеници стоје
Човече прошло је седам векова
Ја сам био тамо ја нисам
Ја сам видео то и то и тог ја нисам
Ја понекад не знам ама баш ништа
Моји сати су се истопили моји дани стањили
Одједном изгледам као младић ја нисам
Ломе се преко мене громовити водопади
А ја како се зваше сведочи
Бојан Ђукановић
Криза идентитета на судишту средњих година
Кризу идентитета
Кад преведем на матерњи
Можда ћу разумети
Шта ме спопало
Овако ме бије у мраку
Одсуства дефиниције
Не знам одакле ударци долазе
Ни ко их трпи
Јер тај што трпи
И што пише
Што је у кризи, на суду
Сам ја
Бојан Ђукановић
Ушће
Тако бих радо прошетао Ушћем
пре петнаест година
Тако бих радо гледао куполу
и гледао тебе
и гледао куполу
и гледао тебе
Тако бих радо прошетао Ушћем
пре петнаест година
Узми ме за руку
и гле
шетамо Ушћем
пре петнаест година
И уливамо се једно у друго
и гледам тебе
и наткриљени смо једно другим
и видим тебе
Бојан Ђукановић
Тек дршка у жучи
Ожени девојку из степе
и опчиниће ти дане
и запалиће ти ноћи
само ожени девојку из степе
Ожени девојку из степе
чије срце не трпи лукавство
којој сенке беже из очију
и разгореће ти огањ у грудима
који ниси знао по имену
само ожени девојку из степе
Ожени девојку из степе
и извешће те на пространство
и удахнућеш мирис биља
и осетићеш мекоћу додира
и додирнућеш гипкост ждребињу
само ожени девојку из степе
Ожени девојку из степе
и облинама ће очи да угости
и очима душу да заплени
само ожени девојку из степе
И устрелио си кроз прстен јабуку
и погођен стрелом загриженом
и добио благо несањано
док би стрељали другом.
Бојан Ђукановић
Жега поврх жеђи
Као да сам зашао у слепу улицу
Једносмерну
Назад не треба
Напред не може
Да прескочим
Не умем
Лево и десно
Нема
Стојим и молим се
Стојим и молим се
Стојим…
И молим се
Откуд ја овде, али откуд
Ја било где другде
Као да сам се овде родио
Као да је то од искони – то
Почетак овог места је крај
Крај је почетак
Само је себе родило
Да ми троши дане
И душу челичи, челичи ми душу
Како, зашто
Одговоре више не тражим јер гласе
Тако; зато
Јан Бенсон
Светионик љубави
Птица си у бегу и
пролећеш поред мене
у сутон.
Боје се мењају
Киши по нама тражење среће
у зору.
Бришем твоје орошене образе.
Нека обала промијени тло.
Ти си њезина слика
галебова лета у непознато.
Владаш ветровима, муњама,
облацима.
Ја сам самозатајни светионик
среће
сутона
зоре.
Обуздао бих ветрове, облаке,
муње и био твоја мисао,
птица раширених крила.
Долети на светионик љубави!
Запловићемо морима
у светлост дана.
Ако ми кажеш: “Иди!”
Светионик љубави ће угаснути.
Јан Бенсон
На дан кад сам умро
На дан кад сам умро
Бејах сам
Посве сретан
С осмехом на уметном лицу
Усхићен ја,
Последњи пут из празног кута
Овенчан белом тмином.
Свећа помало снива
Чека да јој куцам
Нови крај, ново рођење.
Посве стари ја.
Пао сам, изгубљен
Без снаге.
Без вере у ново сутра
Са страхом од осаме ноћи
Попут белог анђела
Носе ме тужним корацима.
Не патим.
Нема разлога.
Нема човека.
Где сам?
Где сам ја у вашој причи?
Нема ме.
На дан кад сам умро,
Небеско плаветнило.
Тихи звук,
Плач сиромаха
Јецај бескућника
Јаук старца
Где сам ја у животу,
пећини с пола срца?
Поновно ме нема,
И да, сретно сам умро.
На дан кад сам умро
Без страха лежах доле.
Лежах сам, посве затворен.
Нови сан.
Спим.
Не питај ме хоћу ли се пробудити
На дан кад сам умро
Бејах сретан
И посве сам.
Никола Дамјановић
Слон Миливој
Слон по имену Миливој
Попео се на кревет свој.
Чудна чињеница је тада установљена:
Његова оловка је од олова направљена!
Миливој је наш тада
Из кревета скочи изненада.
На под је пао кад је скак’о
Притом је главу ударио јако.
Наш слон звани Миливој
Напуштајући кревет свој
у болу је завијао:
‘Моја глава! Jao! Jao!’
Од тог дана наш слон Миливоје
О оловци и олову размишљао више није.
У кревет свој врати се к’о прави,
Ал’ овога пута…са шлемом на глави!
Никола Дамјановић
Погрешно осећање
Кад сам жедан
Нема воде да захватим.
Кад се осећам јак
Немам с киме да се у коштац ухватим.
Кад сам друштвен
Немам с киме да се сретнем.
Кад сам гладан
Немам ништа у уста да метнем.
Кад се плашим
Нема зашто, мрачно није.
Кад сам тужан
Ни сузица да ми лије.
Изненадим се кад имам леп сан
Срећан сам кад имам лош дан.
Чујте ме:
Динар ће вам свима стићи од мене
Ако ми бар једном дате право осећање
у право време!