Властимир Станисављевић Шаркаменац
Забелешка о Стеви Маленићу, сликару
Човек који изради преко 60 000 портрета, који се размиле по све-
ту и окаче на зидове да сведоче о вечном сусретању људи, никада,
дакле, такав човек не може да умре. Он остаје у лику сваког тог
портрета, односно у лику модела као жива одзивка на сликарев за-
мах четке и контемплацију у загледан део света. Тај лик је оно што
је виђено у датом елементу укупнога света који је сâм Бог стварао.
А Стева је зауставио и овековечио и до 70.000 таквих залеђених тре-
нутака. Са таквим фондом “хватања“ трена и његовог претварања
у вечност и сам сликар и сви ти модели постали су вечност.
Зашто, онда, кажемо да нас је стева Маленић напустио 2010. го-
дине? Зато што је престао да овековечује пролазност времена, пре-
тварајући га тим залеђивањем у непролазност.
Рођен је у Београду 1938-ме. Сањајући да постане пијаниста, сви-
рао је гитару, и то добро. Сањајући да буде музичар, будио се као
сликар, и на тој јави, опет сањајући да се позабави проученим ку-
бизмом, сликао је портрете на Монмартру, најпосећенијој тури-
стичкој тачки света, и живео од тога, издржавајући и жену Ирму
и троје деце – Тамару, Милену и Владимира.
Био је сликар, а био је човек – тихог сагоревања и неистицања
за јавност највеће љубави коју је у себи носио за људе и српски род.
Неки се за ту љубав професионално награђују високим положаји-
ма и великим новцем, мада се у такве разметљивце и не може има-
ти безгранично поверење, јер увек могу да издају народ и отаџбину,
а неки ћуте у себи трајну верност својим коренима, идеји и Речи,
и не дају за штампу своје гласне изјаве, али зато не знају да издају
пријатеља, род и веру. Стева Маленић је спадао у ове друге.
Како је тихо и смерно живео за друге и свој српски род, тако је
тихо и, као на мала врата отишао, готово неприметно за све нас. Ваљ-
да је и то био део његовога начина вољења других и целог света.
Нека би Бог дао да га се дуго сећамо!…
На годишњицу смрти у његовом атељеу у Паризу
Радомир Батуран
Фотографија као ликовна лирика Наташе Дамјановић
НаташуДамјановић упознао сам у марту 2010. године на Конфе-
ренцији младих српских лидера у Торонту. Разговарали смо о ча-
сопису “Људи говоре”. Оставила је утисак младе, тихе особе која
зна ко је и шта хоће.
Из разговора сам сазнао да се бави уметничком фотографијом.
Други пут смо се срели у мају ове године на изложби графика и ико-
на Олгице Стефановић из Новог Сада. Тада ми је поклонила заго-
нетну уметничку фотографију “Марион II” – суптилни обрис дета-
ља са бронзане скулптуре “Greenwin” Марион Кантароф. Прегле-
дао сам и њену књигу “Colour & Contrast” и остао заробљен лепо-
том њених уметничких фотографија у боји. Не зна се да ли су леп-
ше оне које су инспирисане скулптурама уметника или оне отете
од живота природе. Више нисам имао дилеме: њене фотографије
наћи ће се на страницама часописа Људи говоре. И ево пишем при-
чу о овом уметнику.
Живи са својим супругом Богданом и њихова три сина у једном
од најлепших делова Торонта. Родом је из Београда, а девојачко пре-
зиме јој је Арбутина. Отац је радио на Југословенској железници
и био задужен за телефонске комуникације, а мајка у болници као
медицинска сестра. Наташа је као вуковац завршила природно-
математички смер у познатој Петoj београдскoj гимназији и у ле-
то 1987. године са родитељима је емигрирала у Канаду. Наташа је
уписала и завршила студије психологије и филозофије на Уни-
верзитету Торонто.
“Студије на Универзитету Торонто сам волела. Никада нисам
желела да се уско стручно образујем. Одувек сам волела уметност
и културу, али исто тако, и њима у супротности, математику и при-
родно-научне предмете, и елегантан начин којим су долазили до ј
едног и јединог правог одговора. Међутим, када сам завршила сту-
дије, била сам очајна што за мене није било одговарајућег посла.
Cхватила сам да, иако Канада пружа пуно прилика, ипак је тре-
бало да будем донекле практична”.
Наташа уписује магистарске студије бизниса и администра-
ције на Јорк универзитету, које јој омогућавају да отпочне успеш-
ну каријеру у банкарству. У то време упознаје и свог будућег му-
жа Богдана. Студирао је металургију и био председник Клуба српс-
ких студената на универзитету Торонто. Био је изузетно пажљив
и добронамеран, какав је и данас као супруг и отац.
“И поред мојих постдипломских студија бизниса, љубав према
психологији и филозофији остала је једина моја нит са уметношћу
којом сам волела да се бавим још од гимназијских дана.