Хтједох и ја, неприсутан тамо,
Да се увјерим у слике којима сам био преплављен
Од јутра, до јутра, све тако, до овог часа,
Када одјурих тамо, мада сам остао овдје.
Видјех земаљску власт на испраћају,
У црним одијелима чланови влада,
Неки рецимо краљ, принчеви и свита,
Видјех злато на одеждама црквеним,
Сву силу свијета
Који дође по дужности
Да се опрости од онога
Који је ишао својим путем
А ови да ли само понекад збијали шале.
Попут јуродивог, у лику оне с марамом
Која се проби, Бог сам зна како,
И цјелива лијес, одежду, руке –
Сам се нагнух да видим је ли то Он,
Плашећи се да ће бити.
Већ су ме хватали за одјећу,
Вукли да се одмакнем, кад угледах све јасно –
Нема га ту, нема, отишао је сам, на свој начин,
Пјешице до манaстира, гдје ће да их сачека,
Онакав какав је био и какав ће заувијек остати.

Васкрсење

Говори Христос:
Све је готово,
а ја не могу да се смирим
док не васкрснеш у себи, човјече!
Дуго већ чекам, никако да се покренеш,
толико лијености нисам очекивао.
Вријеме је дошло, можда јутрос, човјече,
док једеш рибу, поврће и хљеб,
док пијеш вино, двориш дјецу,
погледаваш на жену и свијет с оне стране прозора.
Можда мислиш да ћеш мог оца тим купити,
баш јутрос, човјече, сав изван себе,
сав у прашини ничега, које ти је све.
Погледај мало, разгрни своју помрчину,
има ли свијетло мјесто, као врх игле,
гдје би могао да се смјестиш сав,
не мислећи о посту, о дјеци, о жени,
остављајући јутро изван прозора,
свијет изван себе, себе напокон у себи?

Издаја

Коме год да се у очи загледаш – Петар!
Заспаће баш кад ти треба.
Оставиће те самог усред глуве ноћи.
Све тако траје од постања –
Сам за себе не можеш да тврдиш –
Чврст сам и ништа ме неће помести.
Све у себи видим, као да сам ти а не ја,
Двоструко преломљено,
Двоструко увеличано,
Двоструко остављено.
Како да се било коме закунем,
Ево, као што ме видиш, вјеруј ми,
Бићу чврст, мислићу само на тебе,
У сваки час мога садашњег живота.
Од тога нема ништа, чему обећања.

Небо над Голготом

Видје ли ико икада то небо
Онога дана, када је Мученик, безгласно,
Звао оца који га је оставио?
Знају се они на брду,
Дочара се шири видик, сликарски,
Све до Варнаве, у густишу неком,
Мада тог густиша на Голготи
Никада није било.
Колико Марија бијаше?
Је ли то Њега бринуло?
Је ли звао некога од њих?
Је ли своје џелате спомињао?
Гледао је према Небу,
Гдје су били његови ближњи,
Који му досудише Пут и Страдање.
Ко је тамо био, тог дана?
Анђели на балкону?
Да ли још неко?
Не могу да се смирим,
Од притиска слике које нема.
На њој је све, без нас.
Да ли и без Њега?

Свеоко над Светим брдом

Божије око, душина припека – у храм иди!
Тамо ћеш сазнати ко си и куда ћеш.
Али, све је храм на овом светом брду.
Под сваким дрветом један олтар,
И почетак небеских љестви.
Колико брежуљака, толико храмова –
Свеоко не трепће, не спава,
С тобом се пење, у теби свијетли.
Не затварај се овдје, не бјежи,
Према теби је све срезано –
Звоне присоји, трсе се виногради,
Све је порта, икона и кандило.
Погледај лист, чији се лик на њему сја?
Крушедол, Крушедол, звони у гранама.
Ремета, Ремета, јечи у доловима.
Хопово, Хопово, брује вјетрови.
Божије око, правда свијета, плаче над нама.
Не сакривај се, не бјежи, брдо је заклон!