Три света Сунчице Денић

добра овог света природно припадају – несумњиво је хришћанска
истина, веродостојна, не само за хришћане.
На једном другом месту у књизи (Бели зец III) ауторка се још
једном, да кажем смело и с правом, враћа на светог Серафима Са-
ровског, који је говорио: “Буде ли Господ хтео да човек искуси стра-
дање, Он ће му дати и снаге да истрпи; према томе, нека страдања
не долазе од нас самих, него од Бога”.
Како се савршено уклапају овакве речи можда највећег руског
светитеља светог Серафима са речима апостола Павла из његове
Прве посланице Коринћанима, у којој пише: “Друго искушење не
дође на вас осим човечијег; али је веран Бог који вас неће пусти-
ти да се искушавате већма него што можете, него ће учинити с
искушењем и крај, да можете поднети”.
Да, тако је само ако не наставимо да искушавамо сами себе
“већма него што можемо поднети”, а тада не оптужујемо никога,
најмање то смемо помишљјући на Бога, јер Бог, према посланици
Јаковљевој (1, 13) “не искушава никог”.
Можда најузбудљивији део у књизи Сунчице Денић Три света,
бар за мене, сведочанство је аутентичног ауторовог хришћанства.
У исто време је то отвореност, простосрдачност и истинско пош-
товање другог, уз све поштовање свога националног и верског,
српског идентитета. Овај део у књизи односи се на сусрет аутора
са болесном старом женом, Шиптарком, у санаторијуму у Сурду-
лици. “Ретко кад сам видела тако лепу старију жену, отмену, сми-
рену, обучену у неку беж дугачку сукњу, са лепом свиленом блу-
зом и прслуком”. Данима се водио искрен, срдачан разговор изме-
ђу Сунчице и те старе болесне Шиптарке. Разговоре је повремено
прекидала жестока вика и јурњава комшија из болнице, а ту је
вику и буку стара жена овако доживела: “Видиш, шапуће ми, како
су ови Србијани луди! Само јури, јури… Карте… Нису као ми. И
сама сам видела да смо нас две нешто друго”.
Да ли се то људи у свету налазе по некој другој, много дубљој
тајанственој сродности, уместо очекиване сродности по крви, на-
роду и вери?
Закључио бих приказ ове, можда превише личне књиге, у
смислу благо наметљиве аутобиографске исповести писца, надо-
кнађујући ову, помало романтичну, идеалистичку несавременост
у односу на данашње време другим квалитетима и самог писца и
онога о чему писац пише. Који би то били квалитети, и лични и
књижевни, који могу и треба да опстану у 21. веку?
Мишљења сам да, без обзира на будућу судбину Косова и Срби-
је, треба да за будуће генерације Срба остану овакви записи Сун-
чице Денић о некадашњем, донекле и садашњем животу Срба и
Шиптара на Косову и Метохији (још увек заједно?). И поред свег
лично доживљеног бола и туге Сунчица Денић за протеклим пе-
риодом заједничког живљења на Косову, њени записи су верни,
објективни, колико је то могуће, али они су, пре свега, хришћански,
јер у тим записима нема никакве оптужбе било кога, остаје само
пишчево дубоко разумевање, проткано доживљеном сапатњом
са свим који су на Косову били, али и са оним који су тамо остали.
Ово сведоче и њене речи после сусрета са оном Шиптарком, када
овако пише: “Било ми је и драго и тужно што сам из своје велике
несреће – губљења Косова – срела старицу каја ми је на тренутак
заиста била ближа, и са којом сам се добро разумела”. Шта треба
лепше и значајније човеку 21. века од повремених, а незаборавних
сусрета две сродне душе, без обзира које су они вере и нације – и
то у време отуђења, заборава, поједностављења сложеног и раз-
новрсношћу богатог живота свих нас на Земљи, сведеног на жив-
љење “овде и сада”, или лозинке старих Римљанана заласку њи-
хове дуге цивилизације: Тамо где је добро, тамо је отаџбина (Ubi
bene, ibi partia).