Владета Јеротић
Три света Сунчице Денић
У 2008. години, у издавачкој кући “Филип Вишњић” (Београд),
Сунчица Денић, песник, прозни писац и књижевни критичар, об-
јавила је нову књигу, са насловом Три света (и поднасловом: При-
ча која није стала у роман).
На више од 200 страна ове књиге њен аутор нанизао је, као на
неком лепшем ђердану, мноштво малих прича, истинитих и про-
живљених, из једног краја Србије – Косова и Метохије – чија исто-
рија, прошла и садашња, проналази пут до срца и памети многих
Срба. Коренима учвршћена за те крајеве, иако већ дуго становник
Врања, Сунчица Денић, премештајући читаоца прича у свој родни
крај, оживљава узбудљиве успомене из детињства и младости та-
ко верно, да вам се учини да никада није напустила своје Угљаре.
Одабраћу, не баш насумице, неколико верних казивања Сунчи-
це Денић из књиге Три света. Можда бих већ на почетку овог мог,
наравно субјективног избора из њених бројних прича о некадаш-
њем и садашњем животу на Косову, могао да кажем шта су за ме-
не лично Три света Сунчице Денић: један је онај протекли живот,
аутору посебно драг, живот какав је она водила у њеном косов-
ском крају; други је садашњи живот, у многоме другачији и изме-
њен, тамо на Косову и овде, у месту и времену у коме живи; а онај
трећи њен је интимни, унутрашњи свет, из кога заправо све поти-
че и кроз који све пролази, улази и излази.
Голо жито, 1990, истинито је казивање о односу Срба и Шипта-
ра, који се у нечему битном изменио. Србин, који пристаје да по-
везе трактором двојицу Шиптара до млина, у коме треба сва тро-
јица да добију пшеницу од жита које су млинару оставили, као да
још не схвата ону трагичну промену у односима два народа, већ
поступа као што би поступао сваки прави хришћанин од кога се
замоли нека услуга, макар она била тражена од тзв. непријатеља.
Наш добри Србин једва је на крају извукао живу главу од грдње и
псовки, подједнако жестоких и од Шиптара и од Срба.
Присна исповест аутора под насловом Кривица, читав је мали
философско-религиозни трактат о кривици, за коју немачки фи-
лософ Мартин Хајдегер каже да је она, кривица, заједно са страхом,
онтичка категорија, заједничка, дакле, свим људима. Неко се – ка-
же наш аутор – осећа кривим од најранијег детињства и касније
током целог живота, а да притом не буде никад јасно, или довољ-
но јасно зашто је крив. Постоји ли кривица без кривице? Можда и
постоји, али психоанализа је строга (и не само ова песимистичка
психологија); ако је и атеистичка, гле парадокса, слична је хри-
шћанском уверењу: иза осећања кривице крије се нека кривица!
Са много љубави и трајног сећања, описала је Сунчица Дату
Божина, архаичног српског мудраца још живог и у 20. веку, који
“ћути и мирује, дрема и гледа унутра”, а када прича о Светом Сте-
фану (Првомученику), он то чини тако сликовито да мала Сун-
чица ни једног тренутка није доводила у сумњу познанство свеца
Стефана и Дате.
У њеној књизи налазимо још неколико сличних ликова, који
нам говоре да ни Врање њеног мужа Цере Михајловића није без
утицаја, јер су Божји људи Боре Станковића у неким карактери-
стичним ликовима побратими Сунчициних рођака са Косова. Ца-
ва Љушка, на пример, Сунчицина друга из детињства, која је чу-
вала краве и слушала Сунчицине “шехерезадине приче”, много го-
дина касније, причајући о истовременим припремама у селу за
свадбу и напуштање села због штиптарског притиска, каже нешто
значајно и потресно: “Ми смо на Косову увек били спремни за не-
ку велику несрећу”. Зашто, откуд, питају се паметни, рационални
људи. Зар има коби у историји, ко ствара судбину појединаца и
народа? Исак Сингер је неумољив: “Судбина је замка коју сами
себи постављамо”. То нам саопштава талентовани нобеловац Исак
Сингер који је, преко своје омамљујуће књижевне речи, пратио ис-
торију свог народа кроз векове!
Још једном нас је Сунчица Денић у одломку Избор ставила у
искушење да размишљамо на психолошки или философски на-
чин. Двојица Срба пију кафу и пуше “за малим округлим столом”,
кад ће један од њих изненада да запита другога, а вероватно и пре
свега, самога себе: “Сећаш ли се кад смо били нормални?”
Па, ево, сада се и ја питам, а затим и друге, и Србе и Шиптаре
питам: када смо ми то били нормални? Да ли када смо били деца,
када смо волели, када смо поштено зарађивали и направили кућу
која ће нам бити срушена, или нисмо никада били нормални? (Ни-
је за утеху, али и ми, данашњи психијатри, и овде и у свету, све се
чешће питамо: ко је нормалан човек и које су његове неприкосно-
вене особине? Као да смо то некада сви знали, и обични људи, они
са села нарочито, и психијатри).
Ко води бригу о човеку? Најпре родитељи, па породица. Коли-
ко човек сам, а колико Бог о њему води бригу? Пишући неку врсту
дневника – Четвртак 2. новемба 2000. године – Сунчица, правос-
лавно одгојено чељаде Косова и Врања, наводи речи духовника
многих Врањанаца и оних далеко од Врања, оца Пајсија, који,
позивајући се на речи светог Серафима Саровског, каже: “Ако је
Господу мило моје страдање, што ћу се ја жалити на то. Јер, чим
олабаве узде бола и бодежи страдања, душа се разбашкари, као да
јој небо безусловно припада”.
Не знам да ли је Богу мило моје страдање, пошто најчешће стра-
дам због кушања самог себе. Али, да “без невоље нема богомоље”,
да се “без бодежи страдања” човек узнесе, сматрајући да му сва
Милорад Ђурић
Завештања српских јунака
Овде ће бити речи о најлепшим народним песмама, које одабра-
не српске јунаке приказују у пуном сјају и замаху, када мачем и
чином остављају завештања далеким потомцима и васкрсавају
неке дане и ноћи наше историје, одмотавајући пред читаоцем
клупко времена – од доба цара Душана до Првог српског устанка
и Карађорђа.
Српски народни песници и приповедачи створили су дела не-
пролазне вредности, која су у самом врху светске усмене књижев-
ности. Међу њима, уз бајке, најлепше су и пуне као око јуначке пес-
ме. Поробљен после Косовске битке, вековима под Турцима, угро-
женог опстанка и духа, одсечен од своје старе писмености и књи-
жевности, српски народ је своју историју уобличио у јуначке пес-
ме – да би је упамтио. По много чему, одавно је запажено, оне могу
да послуже и као историјски извор. У време српских устанака по-
четком XIX века, готово су аутентични записи и описи лично-
сти и догађаја. Мемоари проте Матеје Ненадовића и списи Вука
Караџића о српском војевању на дахије у сагласју су са песмом
Филипа Вишњића Почетак буне против дахија, на пример, и не
само с њом.
Тако је народни песник замислио све своје јунаке: они су, како
историјски догађаји понекад потврђују, сажети израз најбољих
колективних особина и родољубивих идеала. Излебдели су из на-
родне маште, која је ипак имала чвсто животно упориште, да би
били духовна заштита раји и пример снаге и утехе што су у њој за-
претени. Понекад су ти јунаци историјске личности – као војво-
да Момчило, Старина Новак, Стојан Јанковић, Илија Бирчанин,
Карађорђе – и они ни по чему не уступају пред замишљеним древ-
ним јунацима.
Било је, а нарочито има данас, оних који са ниподаштавањем
примају нашу, како веле, “десетерачку историју”. Узрок томе је или
незнање или сиромашко уверење да истина и правда, лепота и
јунаштво не могу кроз живот напоредо. Није добро ниједно, јер
знање се може стећи, а рђаво уверење променити. Очигледно, так-
вима се чини да су идеали показани у нашим народним јуначким
песмама сувише високо постављени да би се са земље могли до-
сегнути. “Рођен да пузи – летети не може!” Откад је уочена непо-
битна разлика између смука и сокола, утврђено је да се величина
једног народа најпре мери висином његових идеала.
А какви су српски јунаци, српски соколови, јер то је најчешће
поређење које народни песник користи пре него што их пусти да
полете?
Они су лепи и поносити, одважни и милосрдни, мудри и чвсте
воље, велике физичке и духовне снаге, изнад свега чувари високих
моралних начела, одани до смрти својој вери православној и отаџ-
бини, свом народу. И у животу и у смрти они су врхунци. Док су
живи, силно се боре против непријатеља, за слободу, за правду,
за нејаке. Када гину, и њихова је смрт победа: са собом одводе не-
бројене противнике. За живота, у смрти и после ње – они постају узор.
И сви наши најбољи јунаци одреда, усамљени су – што казује да се
народни песник, упирући поглед у небо, држао земаљских зако-
на. Милош Обилић, највећи српски витез без страха и мане, има
само два побратима, Ивана Косанчића и Милана Топлицу, с који-
ма гине у одсудном Косовском боју. Марко Краљевић, највећи
српски јунак, по правилу јаше сам, бори се сам, и највише се узда у
свога коња Шарца. Бановић Страхињу у турску ордију на Косову
прати једино његов хрт Караман. Војводу Дојчина, на смрт болес-
ног, нема ко да одмени на мегдану с Арапином, који Србима узи-
ма не само благо, него и част. Старина Новак, најславнији наш хај-
дук, поуздано је окружен само члановима своје породице: синови-
ма Грујицом и Татомиром и братом дели-Радивојем. Сам се бије
и Стојан Јанковић, Тадија Сењанин има цигло два сигурна друга
…Када неки наш јунак у изузетном подвигу има друштво, то су
најчешће један или два пријатеља, побртими или браћа.
Та усамљеност може да симболизује српски народ без праве
помоћи и правих пријатеља, не само под суровом турском окупа-
цијом, које се коначно ослободио наочиглед смирене Европе тек
1912, него и у окружењу других, старијих противника, који су
такође упамћени: “Латини су старе варалице”, “нас је мало, а мло-
го Маџара”… Али, песник је у име народа дубоко осећао и с муком
проживљавао и вајкадашњу српску разједињеност, која нам је до-
нела сва зла овога света и усамљеност у властитом дому. Постоји
британска народна легенда да краљ Артур и четрдесет витезова
Округлог стола спавају чаробним сном у пећини склоњеној од
људских очију. Када Британија буде у големој опасности, они ће се
пробудити и устати у њену одбрану, потући сваког непријатеља.
Истоветна је по поруци наша легенда о Марку Краљевићу. И он у
пећини спава чаробним сном;
Пред свог Шарца бацио је навиљак сена, сабљу у стену забо, с
ње у купу капље крв. Када Шарац поједе све сено, када се купа до
врха крвљу налије и сабља сама из стене извуче, Срби ће бити у
љутој невољи и Марко ће се пренути да их спасе. У нас један велики
јунак, усамљени спасилац, у њих четрдесет великих јунака, уједи-
њена чета спасилаца. На ову наслања се још једна поучна легенда
о Марку, по којој ће врлине јунаштва бити још угроженије и усам-
љеније у новом времену. Пошто се појавило ватрено оружје, узме
Марко пушку да је огледа и сам себи пробије длан, па рекне: “Сад
не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољега јунака”.
Суочен с ограђеним видицима – земља тврда а небо високо –
народни песник могао је само у духу да узлети и да, као једном
Миленко Бодин
Ка светосавској филозофији
Многи мислиоци су различито одговарали на питање шта је то
филозофија. И у академским круговима, а поготову ван њих и да-
нас постоји двоумљење. Када се још филозофија назове светосав-
ском, отварају се нова питања, на пример: да ли хоћемо тиме да
кажемо да је Свети Сава био филозоф, или да је за њим остало не-
ко филозофско учење? Да ли то можда значи да су Срби имали фи-
лозофију у средњем веку, иако нису имали високих школа налик
онима на Западу. То су само нека од питања…
У сваком случају, назив светосавска филозофија обавезује на
образложење на основу чега се употребљава ова одредница, шта
она обухвата и које критеријуме (мерила) испуњава. Откуд уоп-
ште и чему баш светосавска филозофија?
Да бисмо одговорили на сва ова питања, морамо ипак поћи од
првог: шта је то филозофија? Али, одговорићемо на њега једним
другим, рекло би се помоћним питањем, које нам указује на мо-
гућ одговор на прво питање: Чему још питање филозофије и сим-
птом њеног стања на крају другог миленијума по рођењу Госпо-
да Исуса Христа? То је наслов једног од најчитанијих зборника
филозофских текстова с краја двадесетог века.
Стање филозофије означено као криза дуго је на сцени, међу-
тим овај зборник као да сабира завршни рачун дуготрајне кризе,
а испод црте евидентирани су следећи филозофски покушаји и ис-
ходи, и то само у двадесетом веку.
Један од најутицајнијих савремених филозофа, Карл Ото Апел,
формулисао је историју филозофије као смену три кључне парадигме:
1. античке (дуговажеће) аристотеловске метафизике
2. метафизике субјекта, или модерне рационалности
3. двадесетовековне парадигме, коју он назива трансцен
дентална језичка прагматика
Филозофија је одавно формулисала питање сопственог оправ-
дања, а оно је водило питању о утемељењу филозофског оквира
мишљења. Ако оно није метафизичко у односу стварности и миш-
љења, или мишљења као стварности, онда је преостало да то буде
однос језика и стварности.
И зато Апел и Хабермас, свако на свој начин, развијају фи-
лозофију као теорију рационалног споразумевања (дискурса), ко-
ја се разлива у логику различитих облика расправа. Ништа бољу
судбину филозофија не доживљава ни у англосаксонској фило-
зофији језика. Јер, она од логичког позитивизма иде ка “научном”
позитивизму тј. аналитици језика науке. Филозофија је, дакле,
могућа само као коректив споразумевања у научном дискурсу.
Нарочита филозофија језика је немачка херменеутика Ханс
Георг Гадамера и, на други начин, Карла Левита. Она филозофију
историје преводи на филозофију разумевања посредством стари-
јих теорија тумачења текста. Домети херменеутике се крећу зато
у домету разграничења методологије филозофског мишљења, ко-
је води дискурсу егзегезе језика текста и његовог оквира разумевања.
Постмодерно мишљење филозофије је само по себи не само ди-
јагностичко, већ и инвазивно у односу на болести филозофије. Уте-
мељење је виђено као проблем, који тера филозофију у кризу и
зато у различитим правцима француског постмодернизма као да
и нема више темеља, јер се различити дискурси намећу као само-
довољни. Међутим, постмодерна само стратешки отклања про-
блем утемељења, а у ствари га мултипликује. Она, заправо, својом
појавом сведочи о дубини кризе филозофије.
Мишљење Мартина Хајдегера обележило је филозофију 20. ве-
ка, што сведочи да се сва раније споменута учења на њега афирма-
тивно или негативно ослањају, или некако односе. Хајдегер је мис-
лилац краја западне метафизике тј. једног облика мишљења које
је претпоставило да људска мисао има трансцендентални смисао.
Мишљење је могуће уопште и тек на свом почетку, уколико је при
аутентичном људском бивању, односно оном бићу које је свагда
одређено сопственом баченошћу у свет и тескобу сопственог била,
односно егзистенције избивања. Фундаментална онтологија, међу-
тим, и сама има за циљ да утемељи могућност мишљења на њего-
вом почетку, а у односу на његов крај.
Оно што је кључно, међутим, за ово Хајдегерово мишљење је-
сте наставак његовог темељног дела Бића и Времена, које није као
такво објављено, већ се може препознати у смислу онога што је он
назвао Окрет. Окрет се односи ка језику, као говору Бића, у коме
треба да нестане и претпоставка трансцендентног мишљења оног
што га разликује како од бића тако и од језика.
То ослушкивање и осећање, та сраслост са извориштима зна-
чења и оне везе са оним што јесте, и разликовање од оног што ос-
таје изван куће бића, дакле, оног што није, доводи Хајдегера у по-
ље мистике у православно-хришћанском смислу те речи, чија упо-
треба води порекло из антике. Оно што је он назвао онтолошким
по-ставом у облику препознатљивости оног који изговара, рефе-
рише – изгубљена је за рачун примања у кућу бића, у заједницу са
извориштем онога који заправо јесте, а не нечега што јесте.
Ја сам онај који јесам, изговара Господ Бог једну од ретких ре-
ченица у прилог сопственог одређења у објави старог завета. Не
каже “онај што јесам”, него “онај који јесам”, утврђујући коме за-
право оно Ја, па и субјекат носиоца значења припадају по својству.
Хајдегер је заиста на тај начин дошао до краја западног про-
мишљања (али не и разгранавања тог мишљења у поредак који то
мишљење чини владајућим). Онда је могао да установи беспуће
и безнадежност западног мишљења и услед тога да каже да нада
долази са Истока.