У посети београдском писцу Светозару Влајковићу

Поткрај прошле године боравио сам неколико дана у Србији. То
је била прилика да посетим књижевника Светозара Влајковића. У
благо децембарско вече, без снега, такси се зауставио пред оазом
старог Београда на Чубури: приземна кућа из 19. века, са баштом
и растињем у коме преовлађују четинари, чесма у дворишту, успо-
мена на доба… И капија, и двориште, и улазна врата, и цела кућа
су старински… А унутра – књиге и слике. Пуно је књига, и српских
и страних, а слике су већином сликане руком овог писца. Цео ен-
теријер одише топлином и људским маром. Дочекао нас је дома-
ћин са којим сам се зближио преко његових дела, посебно преко
романа Чубура, негде у Калифорнији и есејистичко-полемичке
књиге Дон Жуан београдски у шуми чудноватој, али и током на-
ше преписке последње четири године. У гостинској соби сачека-
ла нас је госпођа Нена, пишчева супруга, до недавно уредник му-
зичког програма Културног центра Београда. Упознао сам је 2008.
на промоцији првог броја часописа “Људи говоре” у коме сам
објавио есеј Зашто Београд прећуткује београдског писца Свето-
зара Влајковића који је изазвао велику полемику. Отада су прошле
четири године, Влајковић и ја смо у преписци, разноврсној и плод-
ној. Моју духовну визију овог писца у београдској изолацији пот-
врдили су сви утисци нашег недавног непосредног познанства.
Тих, доброћудан, разговоран и помирен са наметнутом изолаци-
јом коју подноси.
Послужење госпође Нене топлим чајем од нане и питом од
јабука, уз разговор, у коме сви свакога слушају и уважавају, дома-
ћи амбијент старе, српске градске куће употпуњен је мирисом и
звуком. Из тог синкретичког сазвучја Влајковић и ја морали смо
се повући да завршимо разговор за часопис.

Људи говоре: Часопис Људи говоре пре четири године први је
отворено проговорио о Вашој позицији у београдској заједници.
Као и Пекић, Селенић и други, ви сте били постмодерниста и пре
постмодернизма у Београду. Ту своју постмодернистичку визију
и осећајност испољили сте у роману Чубура у Калифорнији, а за-
окрет ка психолошки утемељеним романима и приповеткама у
следећих двадесет књига. Истога дана када смо промовисали први
број часописа Људи говоре у Француској 7, напали су и часопис
и Вас и мене постмодернистички апаратчици, нажалост, колеге
писци. Зашто?

Светозар Влајковић: Драго ми је да сте овај дом доживели као
гостопримљив. Утолико ми је непријатније да говорим о нападу
извесне групице новинара и писаца којој је засметао ваш текст у
часопису Људи говоре. Да не кваримо расположење, зар не? Али,
често смо принуђени да учествујемо у нечему што не волимо, али
морамо да чинимо. Ви њихову реакцију зовете нападом. То није
ништа. То је танушно хорско певање. Чини ми се да су они били
више усмерени на часопис и на вас лично, него на мене. Шта им
смета у часопису? Смета им то што га не воде и не уређују људи из
Србије који су запосели цео медијски простор и завели једноумље
по диктату својих шефова из сенке. Ви у Торонту имате случај са
Serbica books, књижаром и издавачем који преузима програм из
“канонизоване” српске књижевности током четврт века уназад, а
знамо ко је произвео тај канон и зашто. То би могло да буде за све
вас тамо поучно како не треба радити. Издаваштво је између оста-
лог истраживачки посао. Какво је то истраживање кад се преузму
коњуктурни, политички коњуктурни издавачки планови партиј-
ских издавача па се све то објави у дијаспори? Данас би у Србији
могли да постоје генији, нико их не би приметио, уколико нису
чланови владајуће партије.
Што се мене тиче, више пута сам чуо причу о пострањивању
мојих књига. Једном сам срео Радета Константиновића, седамде-
сетих година, он ми каже: “Како подносиш то што су те екскому-
ницирали?” “Ма слушај, Раде, нисам ни приметио да су ме екс-
комуницирали.“ Он ме гледа, не верује. Неколико година касније
сретнем Драгана Јеремића на Славији, он ме заустави, онако умо-
ран од полемике са булументом – то је хор!, а не ови око Вечерњих
новости – и каже ми: “Знате ли да су вас избрисали из српске
књижевности?” “Појма немам, кажем, нисам ни приметио.” Он ме
гледа, чуди се. Онда се ви појавите са својим есејом. Ја и даље не
примећујем оно што неки примећују. Било је још неких покушаја
да ме бране. Иако ценим ваше напоре да обелоданите фалсифи-
кате у културној политици, не бих да учествујем у отклањању не-
правде учињене на мој рачун, јер никад не знам зашто је добро, а
добро је, то је сигурно. Јер, постоји невидљиво братство о коме
поменути арбитри ништа не знају. То братство укида неправде.
На пример, ових дана се јавила једна жена која тражи моју књигу
Складиште уздаха, тренутно је запослена као возач аутобуса у
Нишу, пита где може да купи књигу. “Нигде”, кажем. “Да фото-
копирамо ваш примерак, ако га имате?” “То може.”

ЉГ: Влајковићи су београдски староседеоци. И отац Вам је био
песник и прозни писац. Определио се за монархисте. Сигурно је
и он прећутан. Има ли више његових књига и рукописа у Вашој
кући или у Националној библиотеци Србије?

СВ: Мој отац Момчило је писао прозу и поезију. Од свега тога
остала ми је само једна књижица. У великом предметном ката-
логу Народне библиотеке Србије видео сам својевремено шест
његових наслова. Кад сам пре извесног времена потражио на ин-
тернету те наслове, приметио сам да их нема, као ни његовог име-
на. Онда су ми рекли да је управник избацио из библиотеке све
књиге које нико није тражио уназад десет година. Питао сам се да
ли је избацио и своје књиге, јер ни њих нико не тражи.

ЉГ: У белешци на крају романа Тајанство спајања читамо да
Вам је бака, очева мајка, била учитељица, деда учитељ, а затим
ратник у Српској војсци. Бака је, са троје деце, прешла Албанију
и на Крфу радила у српској школи. У свим националним престо-
ницама био би то валер више да Вас заједница прихвати. Откуда
је у Београду све то другачије?

СВ: Обојица мојих дедова су пострадали у Првом светском рату.
Драгутина Влајковића су заклали Арнаути у пољској болници,
док је Стеван Поповић, отац моје мајке, отишао на фронт са 120 ки-
лограма, а вратио се кући са 40 да умре. Њих двојица су остави-
ли за собом осморо деце и две удовице. Једног мог претка, Влајка,
Турци су живог запалили у Жарковачкој цркви поткрај 18. века.
Има о томе у једној монографији о Карађорђу. Његов сино-вац
је пуковник Ђока Влајковић, познати трибун, који је дигао рају
после догађаја на Чукур чесми 1862 године. Могао бих доста да
причам о људима из своје породице… Не сматрам да патриоти-
зам треба уновчити, али га се не треба ни стидети. Патриотизам
је природно осећање. Ако је птици дато да пева, а не да њаче, она
пева, зашто би њакала. А овде наилазимо на људе који њачу, пра-
већи од себе магарце зато што то неко од њих тражи… Писци који
свој “педигре” наметну заједници као дужнику, којa би требало да
им врати дуг, којим су је задужили њихови преци, заправо тргују
туђим имањем.

ЉГ: Написали сте преко 50 драма, десетак романа, незаборавну
есејистичко-полемичку књигу “Дон Жуан београдски у шуми
чудноватој” и њен наставак “Пустиња у прашуми”, пет збирки при-
поведака, небројено есеја и разговора, пишете поезију и сликате.
У свему томе настојали сте да Београд добије свој духовни знак
бар онолико колико га је добио Вишеград у Андрићевој прози.
За све то Андрић је добио и споменик и Андрићеве дане (које су,
истина, Вишеграђани и поносно славили и мацолом разбијали и
бацали у Дрину), а београдски писац Влајковић, и у комунизму и
у демократизму, прећуткиван. Шта је свему томе разлог?

СВ: У драми Црква Луј Фердинанд Селин каже: “То је човек без
важности за друштво, то је појединац”. Могао бих тим цитатом да
одговорим на ваше питање. Доиста, нисам члан ни једне партије,
ни масонске ложе као што је био споменути Андрић, нити сам
хомосексуалац, ни полицијски доушник, ни плаћеник страних
агентура за блаћење своје земље, нити сам од било каквог интере-
са да ме неко подржава и хвали. Дело овде мало кога занима. Дело
је углавном измишљено покриће да се обави неки други посао.
У Дон Жуану… сам показао да је у Србији поуздан начин да се
неки појединац претвори у робу кад му се наметну привилегије.
Да, наметну. То уосталом није наш изум. Али то би био један део
одговора на ваше питање. Можемо и овако да размишљамо. Да је
позориште прихватило моје драме, шта би се десило са драмама
Ковачевићевим, Симовићевим, Алета Поповића? Или сви они за-
једно, или ја. Разуме се, они, а не ја. Такође, да су моје драме изве-
дене, цео тај најновији петпарачки естаблишмент на челу са Биља-
ном Србљановић био би подведен под булеварско позориште или
политички кабаре. Па зар би било могуће да се то догоди? Не
би, наравно. Од чега би живели новинари и квази критичари по-
зоришта? Зар од мене, који не идем у позориште, правити вели-
чину? О томе сам писао за часопис Драма који је промовисан пре
неколико дана. И то је само део одговора. Има још неких објаш-
њења, али ја не бих у то овде улазио.

ЉГ: Слутећи према песмама, које смо Вам објавили у прошлом
броју, сада сте у поетским водама. Будући да сам поклоник
Ваших романа и есејистичке полемике, интересује ме хоће ли
бити ускоро Ваших нових књига тих жанрова?

СВ: Пишем роман под називом Странац. О чему? “Ми смо стран-
ци и дошљаци“ каже Давид у псалму 38, 13. То би била срж спо-
менутог романа. Што се тиче осврта на свакодневицу, ако буде
потребно, огласићу се.

ЉГ: Ми из дијаспоре високо смо вредновали Вашу есејистичко-
полемичку књигу Дон Жуан београдски у шуми чудноватој про-
гласивши је “значајном по српску књижевност на прелому веко-
ва”, а у Београду је она етикетирана као памфлет и највише због
ње наш часопис прогласише Вечерње новости “полигоном за пам-
флете”. Јесу ли у Београду још увек на делу “тунелски погледи” у
култури и јавном животу уопште? Воде ли то још увек “жуте де-
мократе” идеолошки рат њихових дедова и очева?

СВ: Тунели, код нас, све су дужи. Ускоро неће постојати ни она
бела тачка која означава излазак из тунела.

ЉГ: На једном месту у Дон Жуану београдском… рекли сте да
сте знали да је вапај за Западом “огољених техничара” у српској
књижевности (постмодерниста – Р. Б) “њихова чежња за ропст-
вом”. Како тумачите да српски писци који живе на Западу нису
њиме одушевљени као писци у Србији?

СВ: Вероватно су осетили западну слободу на својој кожи па
им не прија колико овима што гаје илузије да је тамо боље. Ови
потоњи, да су хришћани, знали би да светлост долази са Истока.

ЉГ: Има ли и данас Србија “писаца-иконе” и “забрањених писаца”?

СВ: Забрањених нема званично, али има прећутаних. Прећут-
кивање је облик забране који се користи у земљама демократије.
Како ствари стоје код нас ће се увести и законске забране. Јер нај-
веће звезде се увелико буне што је данас лако објавити, тражиће
забрану. Власт слуша своје звезде јер их је произвела.

ЉГ: Могу ли се и данас у Србији лако научити напамет састави
књижевних тимова као састав фудбалске репрезентације?

СВ: Да. С тим што се састав репрезентације теже научи него не-
када, имена играча се мењају. У књижевности је то спорије. Овде
стигне нова генерација, заседне у институцијама, окрене леђа
свему што је пре било и врти своја имена по медијима. Једини лек
је окренути леђа свему томе, што паметни људи и чине. Ви кажете
да сам у принудној изолацији… Немам осећање да сам изолован.
Постоје видови живота који су изван вулгарних… Али о томе се
не говори гласно.

ЉГ: Који је однос данас у Србији између анимозности према свет-
ској књижевности и оних који све светско некритички прихватају?
СВ: Има и једних и других. А највише оних који не читају ни једно
ни друго.

ЉГ: Молимо Вас осврните се на издаваче, књижаре, награде, жи-
рије, књижевна друштва…

СВ: Немам на шта да се осврнем. Ту и тамо понека светлост тиња…
Још нису све удавили. Не бих именовао, да неко не добије идеју да гаси.

ЉГ: Која је разлика између фашистичког и комунистичког захте-
ва за “новим светским поретком” и данашњег? Каква је сразмера
њиховог утицаја на уметност?

СВ: Једини нови и трајни светски поредак је хришћанство. Све
остало је употреба људи. Нажалост, свет је више него у римско
доба окован безверјем.

ЉГ: Могу ли се ини “перформенси” на београдским улицама, “па-
раде поноса” и “параде срама”, “расрбљивања”, “самомржње”, “пре-
окрети” назвати осамосвешћивањем или “терором прекомерно-
сти као израза неукуса” или “множење легла стеница у науци, умет-
ности, култури … инфлацији безначајности”, како сте својевре-
мено говорили?

СВ: Парада ПО НОСУ је само облик парадирања. Не бих се овде
упуштао у све то. Нека се тиме баве невладине организације и
политичари.

ЉГ: Шта данас мислите о “националним вредностима”, “нацио-
налним библиотекама”, “националним пензијама”, “почасним док-
торима”, “водећим писцима”, “водећим философима”, “двоструким
академицима” као “двоструким народним херојима”…?

СВ: Националне пензије су јевтин начин за државу да купи соци-
јални мир. Подели хиљаду – две пензија и ућутка уметнике. Сујете
су нахрањене, више и не треба властима. О томе какав је уметник
тај кога ућуткају са 500 евра, нека размисле они који јуре то признање.

ЉГ: И, на крају, молим Вас будите први Београђанин који ће нам
одговорити на анкетно питање:
Да ли је Београд потрошио кредибилитет да слови као главни
град Србије и прерастао у главни град бизниса, као Торонто и
Њујорк, на пример?

СВ: Ако је бизнис доводити овде расходоване певаче са Запада,
ангажовање странаца за кустосе неких наизглед важних изложби
и “пројеката”, ако је бизнис затварање књижара и у тим простори-
ма отварање бутика за доњи веш и ципеле, онда је Београд главни
град бизниса, доиста. А што се тиче заслуга, историјских, да буде
главни град, у то нема сумње. Надам се да ће тако и остати, ма шта
значило то – главни град. Толики су радили и раде против Бео-
града, па није још уништен.
По завршетку разговора одмарао сам се у метафизичкој осећајно-
сти старе, градске српске куће. Поглед сам задржао на калдрми-
саној другој страни дворишта према другом крилу куће или за-
себној повученој кућици иза воћака. Домаћин је то приметио и из-
вео ме на баштенска врата, где нас је госпођа Нена дочекала на
улазу свог радног амбијента директора Међународног фестивала
оргуља и оснивача удружења Арос које се бави очувањем српск
духовне и културне баштине. У духу, стилу и мару тог очувања,
блистале су њене просторије. Речју, домаћинство стваралаца Влај-
ковића са Чубуре непатворено је чубурско острво међу бездуш-
ним грађевинама суседних улица. Па само због овога Београд би
морао да их поштује и воли. Вероватно је супротно, јер модерним
градитељима Београда смета све што је старо, поготово српско.
Сутрадан, у свануће, полетео сам за Торонто, и даље стопљен
са гласовима, сликама, мирисима и визијама Влајковића са Чубу-
ре. Са мном је полетела и Чубура, негде…