Беч

(Поглавље из необјављеног романа Странац)

“Зашто те чуди, Петре, то што смо кадри
преварити се, кад ти је знано да смо људи?”
Григорије Двојеслов

Жице под напоном су зујале. Странац се опет вратио својој нави-
ци да буде сам усред људи. Овде није било гужве у купеу, али је
био сасвим задовољан што није приметио никога од оних који су
ту седели. Као да нису постојали, обични људи и жене, тренутни
сапутници.
При том, није имао отпор према тим људима, чак као да је по-
штедео себе тиме што их није приметио. Ту лекцију је добио јед-
ном док је путовао возом од Париза у Марсеј. Дотле навикнут да
у нашем возу људи одмах започну да деле прасетину, пију из исте
флаше, исприповедају свој живот иако их нико ништа не пита,
Странац је у том возу искусио благотворност тишине и људске од-
сустности, мада није био сигуран да ти људи ћуте искрено. Кас-
није је открио да испод привидног мира свакога од њих потреса
грозница пустоши. Тада се није осећао странцем, ти људи су били
странци једни другима и то су свакако знали.
Док су жице испуштале металне цијуке питао се зашто не сиђе
на некој станици коју није планирао, зашто баш да иде до Беча.
Глупо, одмах је закључио, глупо би било банути у неко мађарско
село. Било би као кад се једном обрео у грчком селу Неа Рода, иза-
шавши погрешно са бродића на мол. Кад се тргао, видео је само
бели траг на води и удаљавање групице калуђера са којима је
пловио. Није знао реч грчког, а сељани нису знали реч неког другог
језика, само свој матерњи, што је нормално. Ни у Мађарској се-
љаци не говоре енглески, није им потребан, нити иједан други
светски језик. Трава је свуда трава. Сељаци су свуда исти. Ови го-
воре језиком Џингис Кана или тако некога, баш их брига за “бон
жур”. Шта ће им један странац. Тамо где су у села продрли стран-
ци, опустошили су све, као некада Европу црна куга.
Уместо да сиђе у недођији, зачитао се. Неко је оставио илу-
стровани магазин за уседелице, згодан за путовање до Беча.
Ту је био чланак о правилном дисању. Да ли неко дише по у-
путствима из тог чланка? Нико. Али у тексту се алармирају ште-
тне последице, уколико смо непослушни. Испашће да су његови
уздаси последица неправилног дисања. Каква памет ауторке. Од-
говара памети уседелица којима је намењен.

Немојмо се лагати, све железничке станице су исте, сви градови
су исти, сви хотели. Кад једном пропутујеш нешто света, утвр-
диш да су путовања гуљење времена. Не губљење, него гуљење.
Хтео си да се што пре удаљиш из Београда, да утрошиш дане до
обиласка градова дуж Рајне, није ти био довољан цвет у соби, сад
ћеш имати на располагању безброј цвећара и ништа ти неће зна-
чити. Имаћеш и историју, ходаћеш по њој. Изволи, то си тражио.
Откако су Келти основали на том месту своје насеље у VI веку пре
Христа, у овом граду није било човека кога је мање импресиони-
рала историја и њени великани. Историју је избегавао као свако
подручје неистине. Сви су говорили супротно, величали истори-
чаре, умове удаљене од дубине људског постојања. Гибон, Дилтај,
Расел и друштванце.
Историја, хроника људске сујете, лицемерја и страха од смрти.
И на послу, међу цикетанима, наишао је на типове који су сас-
вим озбиљно о себи говорили као о будућим историјским лич-
ностима. Што је још горе, неки су то и постали. Ушли су у енцик-
лопедије, у читанке. И он је био један од тих, не баш истакнут,
али у једном периоду су га трпали у све то, па кад су видели да ни-
је захвалан, брзо су почели да га избацују. Тек тада је био сигуран
да историја стоји на климавим ногама пролазности.
Са необичним миром опажао је незаинтересованост такозва-
них обичних људи за историју. То што је ушао у читанке и енцик-
лопедије, у Ко је ко, нико није запазио. Или скоро нико. Одлично,
рекао је тихо самоме себи да не наљути још више околину. Један
од његових познаника, наслућујући да му од дела неће остати ни
трунка у нечијем сећању, разгаламио се против незаинтересова-
ности обичних људи, против њихове самоодбране од таквих по-
пут њега. Игноранција је вид самоодбране, него шта. Није свака иг-
норанција за похвалу, далеко од тога. Међутим, да би се преживе-
ло од насртљивости самозваних величина неопходно је мирно их
не приметити. Свака расправа је слична свађи лудог и збуњеног.
Дошао је у град који врви од имена, титула, догађаја. Запамти-
ти делић тога неправда је према огромној запостављеној већини.
Зато он неће да се труди да памти. Ако се нешто ухвати у мрежу ње-
гових природних способности памћења нека се ухвати, свакако
ће то бити повезано са неким одређеним искуством или важним
сазнањем. Учити историју је насиље над спонтаношћу постојања.
Да ли му се инцидент са Бројгелом десио у том граду? Пришао
је слици “Зима”, нагнуо се, додирнуо заштитно уже, аларми су
прорадили, поред њега су се нашли ливрејисани кустоси. “Куд
сте запели, господине!?” Једна од ретких слика из које је избијао
мирис зиме, снега пре свега. Какво постигнуће, често је о свом у-
тиску причао људима.

Далеко од тога да човека избаци из слике, Бројгел је умео да га
представи живљим но што је у природи, како то и бива са уметни-
цима позваним да обогаћују људски живот уместо да га пони-
штавају. Обогаћење тиме што из укупности твари извлаче конту-
ре које супротстављају хаосу. Основни задатак уметника, самим
тим и сврха уметности, у томе је да се својим средствима боре за
хармонију и лепоту. Уметност је пут ка истини, оружје против ба-
налности, нихилизма, хаотичности и ружноће. Модерна уметност
с почетка XX века је више податак о посрнулости човечанства
него уметност. Емпирија за антропологију, ако тако нешто уоп-
ште и постоји. Не, антропологија је такође податак о посрнулости
човека. Податак за кога?
Изгубљени у сусрету са тварним светом, уметници беже у
апстракцију. Изгубљени су јер су изгубили и контакт са самима
собом. О томе да други не постоји узалудно је разбацивање речи.
Све у свему, модерна је кљокнула у бездан нихилизма, зауз-
врат, проглашена је за мерило вредности. Ко није за модерну, тај
је ретроградан. Ко није за модерну тај је против демократије. Про-
тив владавине мртваца, заправо, али они то никад неће рећи. Прво,
јер то не знају, друго, јер бити мртав за мртваце значи увреду. И та-
ко, док се полако освешћивао од утицаја пропагандиста модерни-
зма, којима је покушао као писац да припадне, али му није ишло,
није му се дало, Странац је набасао на ту изложбу Петера Бројгела.
Никад у сликарству као дотле није осетио да слика има више од
две димензије, слика као предмет. Ова “Зима” му је то омогућила.
Занет, пришао јој је одвише близу.
Касније, много касније, сетио се тог случаја кад је открио чу-
десно деловање икона. И знао је одмах да би у осмом веку био на
страни иконобораца.
Да ли је та ретроспектива дела Питера Бројгела била у Бечу или
негде другде?

Ни друга сећања нису поуздана.
Имао је у Бечу књижевно вече које је преносио радио. Дошао је
пијан пред скуп песника и еминентних професора књижевности
који су ту дошли из разних крајева Аустрије због њега. Организа-
тор је био пред колапсом. Ем касни, ем је пијан, ем радио преноси.
Радио неће да чека да се Странац отрезни. Ничега се не сећа, осим
да је говорио како треба, сви су на крају били задовољни. Зашто је
у то време толико пио кад је све ишло како треба? Сад зна да није
ишло, Савест, Интуиција, Прекогниција и њихове сестре увелико
су дрмале звона за узбуну, које је чула душа, док су његове уши
биле глуве.
А шта није ишло, тога се радије не би сећао.
Тада, приликом првог доласка у Беч, пословно, неколико хладних
вечери проводио је у малој кући љубави где је могло да се попије
без обавезе да поведе неку од расположивих жена горе на спрат.
Сцена се понављала: дође, за шанком газдарица под тешком шмин-
ком, још активна и у другим радњама, тамо крај зида, на столица-
ма даме спремне да угосте муштерије, седне за шанк, газдарица
понуди пиће, он одабере пиво, газдарица га пита да ли би хтео још
нешто, мислећи на даме, пре свега на себе, он се захвали, извади
књигу Алена Филкенкраута о љубави, чита при барској светлости
и чуди се, чуди се колико тај тип нема појма о љубави. Даме се
играју са поспаним кучићима, у полици дремају мачке папер-
јастих репова, напољу светлуцне кап кише, мирис плоти се појача-
ва. Највише онај део при врху бутина. Беч. Странац ко зна који
пут зна да градови не постоје, осим као условности, да се људи не
би погубили на планети. Сличан феномен као и са временом. Сви
знамо да време не постоји, па ипак се придржавамо за те казаљке.
Беч, складиште обликованог камена, галерија, лустера, опера, кла-
вира, Моцартових кугли, уштирканих крагни.
Неколико пута је становао у хотелу поред кога је било гради-
лиште. Ујутро су радници долазили на прстима да не пробуде су-
седе, никад се није чуо ударац чекића или стругање електричне те-
стере. Странац им се дивио. Хотел је носио назив једног анђела, у
ствари, касније је утврдио да се тако звала богаташица која је прва
купила то здање. Габријела се звала, писало је на мермерној табли
у ходнику ка рецепцији. Скромни богати родитељи надену својој
кћери наследници скромно име једног од ангелских старешина.