“Низ светлост и таму”

Илија Манасијевић, Књижевна омладина Србије, Београд, 2011.

Књига Илије Манасијевића “Низ светлост и таму” много је обу-
хватнија од идеја изнесених насловом. На први поглед можемо
уочити неколико важних аспеката овог романа. Прича о вечној
људској потреби за љубављу, као и никада до краја утољеној глади
за њом, присутна је од самог почетка. Међутим, она постепено
прелази у причу о носталгији и изгубљеним сновима детињства.
Не треба сметнути с ума да је “Низ светлост и таму” роман, а не
филозофски трактат. О томе сведочи све време присутна аутор-
ска свест о причи. Другим речима, у прилог чињеници да је реч
о прозном делу чији литерарни елементи имају барем једнаку
важност као и они идејни, говори још и линеарно искомпонова-
на прича. Она нас суочава са могућношћу проналска одговора на
суштинска питања о људском постојању једино кроз љубав.
Осећање света које помера тачку гледишта са метафизичких
и етичких ка психолошким питањима, експлицирано је односом
између главног јунака Херка Вертела и његове љубави Џејн. При-
поведач такав однос сагледава, пре би се рекло, као могућност, а
не као до краја реализовану љубав. Помало апсурдан, такав однос
могуће је схватити и као Херкову потребу да рационализује свет
око себе и у једној тачки интегрише слике прошлости. Са друге
стране, немогућност оживљавања тренутака детињства оно је
што ће га, упркос свему, пратити до краја.
Мансијевићева спретност, или неспретност, у коришћењу на-
ративног поступка може довести читаоца до збуњености узима-
јући у обзир идентитет приповедача, његову временску и про-
сторну позиционираност. Једна од опасности при рецепцији де-
ла у којем доминира приповедање у првом лицу, свакако је по-
истовећивање приповедача са аутором текста, и олако опредељи-
вање за биографски приступ при тумачењу. Кратак роман овог
младог аутора готово да директно указује да постоји само један,
и то ауторски приповедач. Прихватимо ли да је приповедно “ја”
нико други до сам Илија Манасијевић, и да писање прати потпу-
ни аутобиографизам, занемарићемо чињеницу да свако уметни-
чко дело подразумева фикцију. Тако се најлогичније намеће про-
блематизовање идентитета самог приповедача. По типу нарације
уочавамо да он ипак није сам, односно да све што види, мисли и
осећа казује некоме, тј. нама, читаоцима. Откривање временских
слојева приче такође је компликовано. Наиме, будући да користи
перфекат, све време добијамо ефекат дијахроног приповедања.
Правилност понављања таквог поступка, као што је речено, при
отпочињању приповедања, па до краја, води утиску да је све про-
шло, да је већ некоме прича испричана.
Херк Вертел започиње своју причу индикативно са свешћу да
је у улози писца и да је управо то оно што га тера да се “посвети
проналажењу и обнављању разних животних искустава”. Аутор-
ско “ја”, формално присутно кроз прво лице приповедања, дато
као исповест, за главног јунака значи додатно још и суочавање
са властитим идентитетом. Трауматичан тренутак, будући да су
му се, како даље наставља, “родитељи рано развели, што је чудно
могло бити једино међу нормалним људима”, генерише јунака
који је уједно и приповедач. Дакле, аутор на првој страни откри-
ва своју необичност у односу на друге људе, свој specificum, вла-
ститу амбивалентност која ће провејавати читавом причом, ње-
говим односом и према Сари и према Џејн. Херк у том односу
види апсурд проистекао из потребе да рационализује љубав. Он
је, дакле, илустрован начином на који доживљава себе као слабог
и неодлучног у односу на Џејниног пријатеља. Но, без обзира на
све, Херк остаје искрен у својој љубави према Џејн. Та амбива-
лентност, са друге стране, одређује даље и његов став према вла-
ститој причи. За аутора прича је једина могућност искупљења.
Завршавајући роман вером да “љубав неће изгубити свој сјај
и да неће нестати”, Илија Манасијевић недвосмислено оптими-
стично гледа на догађаје који се ипак, и упркос свему, одвијају са
неким разлогом.