Зрнца духа бисера расутих

Избор мисли: Мирко Палфи, Торонто

“Кад људи пронађу лепу мисао,
требало би да је чувају под стаклом,
да се не испрља”.

Меша Селимовић

Патријарх српски Павле (1914-2009)
Када је сујета присутна онда долази до гордости, свађе. Није
несрећа што ми имамо супротна гледишта, јер се ствар мора
сагледати са више страна. Али често код нас долази до онога
што није разлика у мишљењу. Тога се морамо ослободити. Ако
будемо толерантнији, онда ћемо моћи да схватимо и то гледиш-
те другога. Не да га усвојимо ако није добро, али да га схватимо
да не дође до мржње и овог што нас цепа и дели.

Никола Тесла (1856-1943)
Мада нисам верник у ортодоксном смислу, ослањам се на рели-
гију, прво, јер сваки човек мора да има неки идеал – религиозни,
уметнички, научни или хуманитарни – да би његов живот имао
неког смисла. Друго, јер све велике религије садрже мудре препо-
руке за добар живот, а које важе данас као и у доба када су настале.

Изгледа да сам увек био испред свог времена. Требало је да че-
кам 19 година да проради електрана на Нијагари заснована на
мом систему, прошло је 15 година пре него што је мој патент за
бежични пренос сигнала, објављен још 1893, нашао универзал-
ну примену. Најавио сам космичке зраке и моју теорију радио-
активности 1896. Једно од најзначајнијих открића – резонант-
ност Земље – као основу бежичног преноса енергије, а које сам
објавио 1899, многи не разумеју ни данас. Готово 2 године пошто
сам обавио пренос електричне енергије око читаве планете, Еди-
сон, Штајнмец, Маркони и други, тврдили су да је немогуће бе-
жичним путем пренети, преко Атлантика, чак ни обичан сигнал.
С обзиром да сам наговестио толико много значајних открића,
мислим да нећу много погрешити ако покушам да предвидим
како ће изгледати живот у двадесет и првом веку.

Исидора Секулић (1877-1958)
Ми смо народ нејака живота, људи који најмању побуну главе
или барикадицу срца плаћамо јаким личним потресима, болом
који долази од брзог схватања појава, и од спорог схватања оно-
га што је испод појава.
Што не одох некуда у бели свет, па да слугујем до гроба, али да
не гледам очима шор и комшилук. Већи су од Бога и од цара,
шор и комшилук! Што они хоће, у чему се сложе, то буде… Али
шта вреди сад о томе говорити. Прође најбоља младост. Где је
коза везана, ту има и да пасе.

Николај Велимировић (1880-1956)
На подсмех одговори осмехом. Њихов подсмех потиче из злобна
срца ; твој осмех нека буде без злобе. Незнању приличи подсмех,
а знању осмех. Подсмехом својим они повишавају цену твојој
молитви пред вечним Судијом. Јер Богу је најмилија молитва
одважне душе, окружене стрелама злобе, мржње, пакости и под-
смеха. Све су те стреле тупе врхом а оштре дном, те одбијајући
се од тебе стварају ране самим стрелцима.

Иво Андрић (1892-1975)
Једанпут учињена неправда неда се ни поправити ни збрисати.
Покушаји да се она исправи или отклони, само рађају нове не-
правде. Неправда се као све на свету множи и шири, али не гине
и не нестаје као све остало што се рађа. И да нема опраштања и
заборава, неправда би прекрила свет и створила од њега ствар-
ни пакао.

Несрећа је у томе што тако често, краће или дуже, јавно или тајно,
хоћемо да будемо оно што нисмо, или да не будемо оно што смо.
Таквим нашим прохтевима и ћудима, којима не можеш видети
циља ни смисла, ми кваримо свој кратки живот више него што
нам га трују и загорчавају људи и прилике око нас.

Меша Селимовић (1910-1982)
Ми смо ничији. Увек смо на некој међи, увек нечији мираз. Веко-
вима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ко
смо. Живимо на размеђу светова, на граници народа, увек кри-
ви некоме. На нама се ломе таласи историје као на гребену. О-
тргнути смо а, не прихваћени. Ко рукавац што га је бујица од-
војила од мајке па нема више ни тока, ни ушћа, сувише мален
да буде језеро, сувише велик да га земља упије… Маме нас кад
смо потребни а одбацују кад одслужимо. Несрећа је што смо
заволели ову своју мртвају и нећемо из ње, а све се плаћа па и
ова љубав. Свако мисли да ће надмудрити све остале и у томе је
наша несрећа.

Мирослав Поповић (1926-1985)
Мисли несрећног човека су малобројне и троме. Када се једном
припију уз њега својим октоподским пипцима, немогућно је ос-
лободити их се. Најчешће је то само једна једина мисао, која ви-
брира једнолично и споро, као најдебља жица контрабаса.