Зрнца духа бисера расутих

Милорад Павић (1929-2009)
Врлина је поступати у складу са собом. Бити задовољан сада. Не
у име будућности и од сећања на прошлост, него због овог тре-
нутка. Врлина је бити потпуно жив.

Требало је бар једном занемарити ветроказе, изабрати смер који
сви сматрају погрешним, oдлучити се за нетачан прорачун и
окушати могућност које се већина одриче.

Борислав Пекић (1930-1992)
Лично нисам присталица страдања – ни свог, туђег поготову –
осим кад сам на њега принуђен, а онда га примам као сегмент, ни-
пошто одредницу своје судбине. Ако смо страдали, као што јесмо,
природно је да о томе пишемо. Да смо срећнији, умели бисмо
ваљда с истом акрибијом писати о срећи. Због чега да срећа буде
тема ниже врсте? Она је, можда, за нас, уметничке мизантропе,
мање забавна, теже обрадива, то признајем, али има писаца који
су се и у њој као теми сјајно сналазили. Не верујем да страдалнич-
ки мотиви враћају нашу књижевност – хришћанству. Можда ће
ово звучати пагански, али за мене је вера у Бога радост, радост у
највишем смисли, нипошто патња, бол, трпљење.

Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили
бисмо очи на потиљку. Треба љубити земљу деце своје, а не де-
дова својих. Јер част неће зависити од тога одакле долазимо него
куда идемо.

Слободан Селенић (1933-1995)
Да је празно, празно је, али боље и та празнина од пуне чаше жучи
коју ти трипут дневно ко медицину саспу у грло. Није живот
нешто сјајно, ко што млад човек мисли, живот ти је ту да га про-
живиш, ништа више са њим не мож да урадиш. Баш кад хоћеш да
га силујеш и правиш бољим на снагу и уз инат, он се џилитне и
клепи те. Буди миран и учи се да уживаш у оном што ти даје, мало
је, али једино је што у њему постоји.

Боље је бити природан у свом начину, макар он био и инфериоран,
него лажан и извештачен у маниру који је можда цивилизованији
или модернији, али некима једноставно не приличи.

Момо Капор (1937-2010)
Уморни смо од историје. Дрогирају нас њоме од малих ногу, уста
су нам пуна гипса и мртвих мудрих речи које не могу да нам по-
могну, јер свако од нас сам за себе мора да реши мистерију свог
постојања на овој планети.

Постоје безначајна, сива, прљава и суморна места, за која нас
неким чудним случајем веже љубав. Налазимо безброј мистерија
у каквој трафици, осећамо страшну тајну иза одшкринутог про-
зора на периферијској страћари, а неки насип покрај железнич-
ке пруге, зарастао у коров, постаје нам очајнички циљ коме се
омађијано враћамо читавог живота. Какво је то проклетсво? С
друге стране, постоје градови чувени због своје лепоте, али нам
не значе баш ништа, јер их никад није озарила наша љубав, неки
тајни смисао. Корачамо кроз њих зевајући од досаде. Кривица
није до тих градова – она је у нама. Због тога, најпаметнији људи
и не путују. Седе на тргу на ком су се родили, и чекају да свет
дође код њих.

Предраг Драгић Кијук (1945-2012)
Нема сумње, логорски двадесети век се одликовао распадом мо-
ралних, идеолошких и философских система. Трансформација
идеје да Бог није свемогућ оформила је “културу геноцида”. При-
влачност деструкције главна је одлика цивилазације у којој
човек сме да учини шта је наумио.

Одвратност према стиду, истини и врлини успоставила је запад-
њачки нихилизам који није глобализовао хармонију, већ судбин-
ски хаос. Пред “агресијом будућности”, једино обожени човек, који
не пристаје да постоји као леш без својства, може да победи себе и
вампире “нових савезника и пријатеља” (friendly fascism).

Нада Маринковић (1921)
Зашто неки људи сматрају да када имају нешто више интелиге-
нције, способности, те своје дарове морају утрошити на изузет-
но, и свој живот, због амбиција, због напона њима проузрокова-
них, претварају у мучилиште? Када би тај свој дар уочавања и
схватања, смисао за конструктивно, утрошили на личну срећу, на
интимну срећу себи најближих, градећи тај обични свакоднев-
ни људски живот – можда би, на крају, осетили далеко већу си-
гурност, далеко веће спокојство, но што им икад може пружити
највећи резултат неутољиве сујете и незајежљиве духовне глади.

Светозар Влајковић (1938)
Људи који врло рано утврде ко су, шта су и шта им ваља чинити
за успешан живот, остатак времена проведу решавајући задат-
ке које су сами себи задали, постајући оличење једноличности и
неслободе. Сагледавајући себе изнад себе, као неког другог, они
ће се тешити титулама, одличјима свих врста, не знајући да су то
утехе, поистовећујући се са резултатима сопствене умишљености.

Основни задатак уметника, самим тим и сврха уметности, у томе
је да се својим средствима боре за хармонију и лепоту. Уметност
је пут ка истини, оружје против баналности, нихилизма, хаотич-
ности и ружноће. Модерна уметност с почетка ХХ века је више
податак о посрнулости човечанства него уметност.