Из пољске књижевности
02. 01. 2013
Вјеслав Ратајчак

Бардом исти

Напомене o Крашевском поводом 200-огодишњице његовог рођења

Николаус Харнонцурт једном је рекао о Јохану Себастјану Баху
да у поређењу са њим “свако од нас је као мрав у подножју ве-
лике планине”. Исту реченицу може да изговори историчар књи-
жевности када приступи раду Јосифа Игнтија Крашевског, који
се састоји од, брзо рачунајући, више од 250 романа, 150 кратких
прозних дела, огромне збирке извештаја са пута, драмских дела,
велике историјске и књижевне студије, представе, збирке поезије,
новинарства, превода са неколико језика … И прикладно је још
додати да је свој посао као писац усклађивао са радом едитора
и издавача, уредника списа, налазећи у свему томе и време за дру-
штвени живот, музику, страст колекционара, сликање и цртање,
и на крају за преписку на неколико језика. Када покушавам да
пребројим његова дела, не могу да се одупрем зачуђености да у
том дугом низу томова нема књига неважних и без душе. Пре
много година писао је о овој црти дела Крашевског познати би-
блиограф Карл Естреихер:
“Пером својим расуо је у свет више од пола милиона примера-
ка својих дела, и то међу милионе читалаца и међу неколико ге-
нерација. Он није обичан надничар пера, надничар у хладном.
Шта напише, живо је, јер пише да би живео, има срце и гледа у
срце, разгрејан уживљавањем топлоте, топлотом греје”.
Марљивост, широк спектар интересовања, спознајна страст,
храброст у формулисању судова чинили су од њега једног од нај-
важнијих учесника интелектуалног живота савремене Европе.
Ове године обележава се 200 година од његовог рођења, посебна
је то прилика за размишљање о месту писца у пољској и европској
традицији.
Када сам пре неколико дана шетао улицама Виљнуса, схва-
тио сам да често мислим о Адаму Мицкијевичу, о његовим уни-
верзитетским пријатељима и наставницима, о Јуљушу Словац-
ком. Гостујући у местима везаним за њега, читајући спомени-
ке, подсетио сам се на одговарајуће цитате. Убрзо сам схватио
да, само неколико година после романтичара, истим улицама
ходао је студент Јосиф Игнатије Крашевски. Многи туристи до-
лазе у двориште манастира базилијанаца да се подсете да је овде
био затворен Мицкијевич и његови другови због рада у тајним
омладинским удружењима у Виљнусу, сећајући се слика из ро-
мантичне драме Задушнице. Мало ко се сећа сличног поглавља
живота Крашевског, који је ухапшен од стране руских власти
за организовање круга самообразовања. Крашевски је био зато-
чен од децембра 1830. до марта 1832. у манастиру у близини цркве
Светих апостола Петра и Павла у Антоколу и тзв. касарне св.
Игнатија. Провео је под истрагом 16 месеци. Ислеђивање је во-
дио сенатор Николај Новосилцов, који је био на лошем гласу.
Осумњиченом је претила смртна казна. Помињем то, јер су бо-
равци у затвору поражавајући по здравље, и тужна копча ове био-
графије. Више од 50 година касније, 1883 години, немачке власти
су спровеле ревизију у дрезденској вили Крашевског и притвори-
ле су га под оптужбом да шпијунира за Француску. Писац је био
под сталном полицијском присмотром већ дуже времена. И самог
Бизмарка је изазвао против себе 1870. и 1871. године када је, на стра-
ницама часописа “Недеља”, оштро критиковао његову политику.
Постаријег и болесног Крашевског је чекао једноипогодишњи бо-
равак у тврђави у Магдебургу, коју је напустио, уз кауцију, у но-
вембру 1885. да лечи болест плућа. Нажалост – било је сувише
касно за лечење. Неколико месеци касније, 19. марта 1887. године,
умро је у Лозани. Данас не мислимо о Крашевском као о роман-
тичном заверенику, или, да користим Мицкјевичев појам, о му-
ченику националне идеје. У међувремену, вреди у њим видети
дубоког аналитичара и истакнутог учесника политичке игре
која се одигравала у Европи, свесног ризика и смелости прихва-
тања изазова.
Враћам се, на тренутак, на улице Виљнуса. У свом одличном
водичу, песник Томас Венцлов писао је да је Јосиф Игнатије
Крашевски “у свом раду често преузимао теме из историје и ми-
тологије литванске. Подржавао је, такође, контакте са радници-
ма литванског националног препорода. А ако споминемо још че-
тири обимна тома монографије Виљнус од зачетака његових до
1750 године (1840-1842), и бројне реалистичке и лирске слике, изне-
нађење је да је град на Вилији тако ретко везан са Крашевским.
Вероватно – тешко је било сести поред Мицкjевича, али можда је
то и због тога што се биографија Крашевског сакрила иза његовог
огромног дела. Непознато му је било романтично самостварање,
тешко је видети код јунака из његових романа карактеристику
аутора. Крашевски је имао веома интересантан, компликован,
драматичан и мистериозан живот, а ипак – нема своје биографије
чији су детаљи познати изван круга познавалаца његовог ствара-
лашства. Можда ће годишњица његовог рођења побудити био-
графе да своје знање о Јосифу Игнтију Крашевском учине при-
ступним ширем кругу читалаца?
Ко би од љубитеља његовог писања желео да следи Крашевског,
морао би да се припреми за дуго путовање. Планирајући овај пут

Из пољске књижевности
02. 01. 2013
Дагмара Новаковска

(Ре)конструисање митa

Неке напомене о романтичним фасцинацијама Словенством

“Као што је у својим раним данима, тако је и у његовом своду на
земљи, народ словенски загонетка коју нико још није до сада од-
лично решио”. Речи Суровјецког, отворићe његову расправу
под насловом Праћење почетакa словенских народа (Śledzenie
początków narodów słowiańskich), савршено одражавајући атмос-
феру очајничкe потрагe за остацима древних Словена, неповрат-
но изгубљених у тами историје. Онe се тичу не само чињеницa
које су сведочанство историјског порекла Словена, него и широ-
ког комплексa словенске културе укључујући веровања и ритуа-
ле древних народа, па зато и митологијy. У периоду настајањa на-
ционалне свести, сахрањенe у процесу христијанизације нацио-
налнe старинe, обезбедиле су њен важан елеменaт. Легендарна
историја, поред историјских извора, чинила је саставни део исто-
рије народа, укорењен у његовој свести. Овo карактеристично ро-
мантично расположењe, ова слабост, зависност од паганског Сло-
венства потиче из другог проблема: “осећали су се после свега –
писала је Алина Витковска – потомцимa људи који су издали
древне богове”. Прва половина XIX века била je леп повратак у
детињство Словена увученог у замку већ настајyћег панcлависма,
којим ће се реализовати тежње велесила, и ускоро долазећег про-
фашистичког национализмa.

Земља која роди лонце и “громске камене”
Претходнe eре су романтичарским археолозима словенскиx ми-
товa оставиле много да открију. Од тренутка кад се Мјешкова
држава крсти, постепено се бришу трагови старе вере, а врло ма-
ло из усмене традиције је доспелo у писанe изворe. Имена богова
и митови о њима, познатих пре свега свештеницима, а не општој
јавности, умрли су заједно са јавним богослужењeм. Гал Аноним
у Пољској хроници (Kronika polska, XII в.) вели – “хајде да дамo
мира сећањима историјe људи чије су успомене изгубљене у ве-
ковима, и које су оштећене грешкама идолопоклонства”. Први
покушај да се компаратистички наведу словенска божанства са
римскима је у XV веку предузео Јан Длугош: Јеша је Јупитер, Лада
– Марс, Ђиђилела – Венера, Нија – Плутон, Дивизма – Дајана, Броћ
– Церера, Марена – Моренa, Дудула – Додола. Настављач овe тра-
дицијe, Маћеј Мјеховита, допунио је ову паралелу Кастором и
Полуксом, којима је словенски еквивалент морао бити пар богова-
близанаца Лелум и Полелум. Длугошеве смернице, познате као
Длугошеви пантеон дуго су деловале у свести историчара, а ње-
гове тезе нису биле оспорене све до ХХ века.
Популарно је било у време Длугоша питање лонаца који су се
сматрали као спонтана појава у земљи. Често откривена гробља
била су објашњавана као фатална игра природе, да се избегне
тема варварског порекла пољске државе. Длугош је описао у сво-
јој Повељи (Roczniki) анегдоту о доласку изасланика Ернеста I
Гвозденог – аустријског кнеза – Владиславу Јагиелију, да би потвр-
дио чудне ствари које се дешавају на пољској земљи. Ископавања
су спроведена у близини села Наково, близу Срема, па је нађено
много лонаца, а неки су чак и предати изасланику да би их донео
кнезу. То се десило 1416. године. Необичне тезе о самородним
лонцима појављају се још и на почетку XIX века, иако се све ви-
ше у њима препознаје облик сахрањивања паганских Словена.
Ништа мање сензационални од глинених лонаца растућих у зе-
мљи, били су тзв. громски каменови – врста каменог оружја и
оруђа који су били коришћени у културама које не познају метал,
и дуго се сматрало да су створени ударом грома (gr. ceraunia, łac.
lapis fulminaris). Споменутим каменовима су приписивана маги-
чна и лековита својства. Тек крај XVII и почетак XVIII века до-
носи пробој у откривању њиховог правог порекла и одредишта.
Резултати су не само обогатили колекцију поштовалаца земаљ-
ских старина, већ су помогли да се усредсреди пажња и на по-
тенцијалне покушаје да се дешифрује оно што је сакрио вео вре-
мена. Од археолошких открића, углавном гробаља, покушало се
добити одговор на питања о религији и митологији Словена.
Адам Нарушевич – историчар краља Станислава Августа По-
њатовског, веровао је да историја државе треба да буде написана
са уводом у коме ће се величати најстарија времена. Назвао га је

Из пољске књижевности
02. 01. 2013
Владимир Одојевски

Сергејева иконица

(Одломак из приповетке)

[…]
А то нешто, извађено из униформе палог, подигнуто из снега, би-
ла је, мало већа од шаке, икона. На танкој дасци, искрзана на иви-
цама, већ лишена оштрих боја. Али, иако тако мала, није могла
да буде удобна за ношење на грудима, чак и у кесици, овешена o
жицу око врата. Држећи је, за тренутак изгубљен у мислима са
испруженом руком, доживео сам утисак нечег налик приливу и-
сијавајућих из ње остатака топлоте, једном упијених, када је тело
њеног власника било још увек живо, и очувано заувек, али у тре-
нутку сам се освестио, дозван у стварност раскашљаним гласом
Глебоцког. Он се поред нас изненада појавио (његови људи су у
близини товарили леш власника иконе на колица), он је видео
шта Зигмунту дајемо у руке, шта гледамо. Посматрао нас је, рекао
је, да ли би му дао икону, чак је и посегнуо за њом руком, и по-
мислио сам да жели да искористи власт коју су му Совјети дали за
тај дан над тим другим Немцима (али ја нисам био један од њих!),
да жели да ми је узме, па можда се сада не би указао уопште, као
ни раније, када ме је питао за своју ћерку, тако мек и псовао бих
му, да би се откачио, наљутио га, отарасио га, да се он није један
корак одмах, схватајући можда шта и како, брзо повукао. Зиг-
мунт, од мене виши и јачи, већ је стиснуо песнице. Али Глебоцки
је само помирљиво рекао: “Ово је света слика, икона. Требало би
да се врати свештенику“, па сам одлучно рекао: “Не. То је друге, а
не наше вере… Шта ће с њом наш свештеник?! Не треба“, рекао
сам, па сам помислио да би је свештеник, да се не би нешто тако
посвећено потуцало, бацио у пећ и спалио је, и слику сам ставио
у џеп, а Глебоцки се невољко повукао.
Затим смо стајали тамо још тренутак и Зигмунт је рекао: “Ку-
рвин син, на шта му ово…?”, и гледали смо да ли Глебоцки при-
лази Совјетима региструјућим посмртне остатке, и да ли ће им
нешто рећи о нама или не, али није отишао, а с другим Немцима,
упрегнутим у овај погребни (или како то зову тамо, не знам) рад,
спорим кораком се удаљио за колицима погрбљен. Рекао сам Зиг-
мунту: “Можда је приметио нешто…? Желео је да је задржи…?
Можда у нади да ће му онај православни Бог помоћи да се његова
породица нађе…”, а Зигмунт је рекао: “И да би се могао Њему по-
молити за успех свој! Мораш ли ти увек од свега оперу да урадиш?”,
и тема је била исцрпљена. Али је Зигмунт ипак после неког време-
на, гледајући значајно на мене, рекао тихим гласом: “Треба запам-
тити…”, и ја сам исту ствар рекао: “Да, треба запамтити.”
Изнад нас је небо преосталим светлом добро сијало, али сунце,
ако би га још мало било, спустило би се већ одавно у хоризонт
на западу. Поздравио сам се са Зигмунтом и отишао сам кући,
поготово пошто је тамо ближе града, при млекари, такође била
тишина. Само овај, са бело-црвеном траком на рамену, чувао је
возилo; није било ништа да се гледа. Све више је снежило сувим,
замрзнутим снегом, па и ја сам се скроз смрзнуо.
Ова икона је била вашарска, тако ју је одмах класификовала
исте вечери након разгледања, моја мајка. Једноставна, рурална
или највише паланачка, у сваком случају скромна. Већ после низа
година када сам научио мало ћирилицу и читање овог писма,
успео сам просрицати на полеђини урезано помоћу неког сред-
ства, можда чак и обичног ексера, име, већ прилично избриса-
но, једва видљиво: “Сергеј”, што је вероватно значило да је она
Сергејева, да је припадала Сергеју, по мом мишљењу. Иако нисам
сигуран да ли је то било име овог младог, јер изгледа прилично
старо. Дакле, можда неког другог Сергеја из протеклих година?
Затим је путовала са мном и мојим стварима из стана у стан,
од града до града, али нисам њу понео са собом, емигрирајући из
Пољске на Запад. Остала је у мом варшавском стану (који су на-
селили странци, неколико пута током година се заиста мењајући,
а неколико пута поткрадајући неке вредне ствари), изгубљена
међу разним бесмисленим ситницама, ма наравно, без вредности
само за друге, јер је за мене важна, што морам озбиљно нагласити,
изнад свега за друге ништавна, и због тога је вероватно преживе-
ла. Онда ју је мени донео на Запад непосредно пре проглашења
ванредног стања у земљи један од мојих пријатеља, којем су до-
зволили да је узме из мог стана људи, који су у то време живели
тамо, а који је знао њену историју и сетио се какво је благо ова
ствар за мене.
Дакле, сада виси у мом стану у овом страном, иностраном
граду, где живим много година. На видљивом месту. Пошто
сам је окачио о зид моје собе у вертикалном низу са деветна-
естовековним француским акварелом (исто тако у једно време
кријумчареном ми из земље), који показује профил прабабе моје
супруге у шеширу и јакни за јахање, направљеном – по породичној
причи – од једног од уличних париских уметника-графичaрa, који
нуде своје услуге шетачима на ивици Боа де Булоњ; у једном вер-
тикалном реду са овим париским акварелом цењеним у нашој по-
родици, не због уметничке вредности, већ због њене прошлости.
Била је, наиме, тачно погођена са два метка, једном у потиљак,
други пут мало ниже, у кичму, на пола пута до левог рамена, јер се
до овог портрета забављао неко стрељањем из пиштоља, можда
пијан, (када се фронт померао кроз град, совјетске трупе су запо-
селе вилу мог таста) искусан у том занату.
Икону понекад, током спремања, скинем са зида, бришем
прашину, читам грубо урезан, једва видљив натпис на полеђини,
потом је вешам на исто место, најчешће у исто време, тражећи
одговоре на многа питања, од којих су најважнија: да ли ју је
одлазећем на фронт дечку дала његова мајка, или можда бака, а
њима можда неко други одавно одсутан из ове земље, наређујући
да је уручује даље најближима (не знам зашто увек размишљам
тада о женама, вероватно зато што ми се чини да су оне чувари
онога што је најдрагоценије, онога што треба бранити у следећој
генерацији), и да ли је он дошао из села или града, и како се де-
сило да га није придобио совјетски систем, и на крају – да ли је
заиста био верник, или је стављајући ову неудобну дашчицу у
кесици испод кошуље, испуњавао нечију жељу, жељу драге му
особе, и носио ју је не желећи је разочарати, без обзира на после-
дице, кад би била откривена код њега. У глави се само гомилају
различите овакве, све више и више софистициране, сложене и
замршене претпоставке и приче, јер понекад у одређеном веку
тако бива да смо често у стању да доведемо пред очи маште слике
из прошлости, нарочито из детињства и младости, са неверо-
ватном изразитошћу и равном до бола јасноћом. Није могуће са
истом јасноћом је објашњавати – недоумице се множе, постају не-
стабилне, несигурне или двосмислене, па оставимо цели догађај
и траг који води у прошлост, и историју овог трага, тешку рекон-
струкцију без коментара. Тако би било најбоље. Што је најважније,
да не би сувише брзо отишле у заборав, да се не би изгубиле у
црном ништавилу. Жалосно је што те мисли не могу и данас да
делим са Зигмунтом.

Превела Доминика Гапска, пољско издање: Włodzimierz Odojewski,
Ikonka Siergija, Wydawnictwo Naukowe UAM, Poznań, 2009.

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026