Сергејева иконица

(Одломак из приповетке)

[…]
А то нешто, извађено из униформе палог, подигнуто из снега, би-
ла је, мало већа од шаке, икона. На танкој дасци, искрзана на иви-
цама, већ лишена оштрих боја. Али, иако тако мала, није могла
да буде удобна за ношење на грудима, чак и у кесици, овешена o
жицу око врата. Држећи је, за тренутак изгубљен у мислима са
испруженом руком, доживео сам утисак нечег налик приливу и-
сијавајућих из ње остатака топлоте, једном упијених, када је тело
њеног власника било још увек живо, и очувано заувек, али у тре-
нутку сам се освестио, дозван у стварност раскашљаним гласом
Глебоцког. Он се поред нас изненада појавио (његови људи су у
близини товарили леш власника иконе на колица), он је видео
шта Зигмунту дајемо у руке, шта гледамо. Посматрао нас је, рекао
је, да ли би му дао икону, чак је и посегнуо за њом руком, и по-
мислио сам да жели да искористи власт коју су му Совјети дали за
тај дан над тим другим Немцима (али ја нисам био један од њих!),
да жели да ми је узме, па можда се сада не би указао уопште, као
ни раније, када ме је питао за своју ћерку, тако мек и псовао бих
му, да би се откачио, наљутио га, отарасио га, да се он није један
корак одмах, схватајући можда шта и како, брзо повукао. Зиг-
мунт, од мене виши и јачи, већ је стиснуо песнице. Али Глебоцки
је само помирљиво рекао: “Ово је света слика, икона. Требало би
да се врати свештенику“, па сам одлучно рекао: “Не. То је друге, а
не наше вере… Шта ће с њом наш свештеник?! Не треба“, рекао
сам, па сам помислио да би је свештеник, да се не би нешто тако
посвећено потуцало, бацио у пећ и спалио је, и слику сам ставио
у џеп, а Глебоцки се невољко повукао.
Затим смо стајали тамо још тренутак и Зигмунт је рекао: “Ку-
рвин син, на шта му ово…?”, и гледали смо да ли Глебоцки при-
лази Совјетима региструјућим посмртне остатке, и да ли ће им
нешто рећи о нама или не, али није отишао, а с другим Немцима,
упрегнутим у овај погребни (или како то зову тамо, не знам) рад,
спорим кораком се удаљио за колицима погрбљен. Рекао сам Зиг-
мунту: “Можда је приметио нешто…? Желео је да је задржи…?
Можда у нади да ће му онај православни Бог помоћи да се његова
породица нађе…”, а Зигмунт је рекао: “И да би се могао Њему по-
молити за успех свој! Мораш ли ти увек од свега оперу да урадиш?",
и тема је била исцрпљена. Али је Зигмунт ипак после неког време-
на, гледајући значајно на мене, рекао тихим гласом: “Треба запам-
тити…”, и ја сам исту ствар рекао: “Да, треба запамтити.”
Изнад нас је небо преосталим светлом добро сијало, али сунце,
ако би га још мало било, спустило би се већ одавно у хоризонт
на западу. Поздравио сам се са Зигмунтом и отишао сам кући,
поготово пошто је тамо ближе града, при млекари, такође била
тишина. Само овај, са бело-црвеном траком на рамену, чувао је
возилo; није било ништа да се гледа. Све више је снежило сувим,
замрзнутим снегом, па и ја сам се скроз смрзнуо.
Ова икона је била вашарска, тако ју је одмах класификовала
исте вечери након разгледања, моја мајка. Једноставна, рурална
или највише паланачка, у сваком случају скромна. Већ после низа
година када сам научио мало ћирилицу и читање овог писма,
успео сам просрицати на полеђини урезано помоћу неког сред-
ства, можда чак и обичног ексера, име, већ прилично избриса-
но, једва видљиво: “Сергеј”, што је вероватно значило да је она
Сергејева, да је припадала Сергеју, по мом мишљењу. Иако нисам
сигуран да ли је то било име овог младог, јер изгледа прилично
старо. Дакле, можда неког другог Сергеја из протеклих година?
Затим је путовала са мном и мојим стварима из стана у стан,
од града до града, али нисам њу понео са собом, емигрирајући из
Пољске на Запад. Остала је у мом варшавском стану (који су на-
селили странци, неколико пута током година се заиста мењајући,
а неколико пута поткрадајући неке вредне ствари), изгубљена
међу разним бесмисленим ситницама, ма наравно, без вредности
само за друге, јер је за мене важна, што морам озбиљно нагласити,
изнад свега за друге ништавна, и због тога је вероватно преживе-
ла. Онда ју је мени донео на Запад непосредно пре проглашења
ванредног стања у земљи један од мојих пријатеља, којем су до-
зволили да је узме из мог стана људи, који су у то време живели
тамо, а који је знао њену историју и сетио се какво је благо ова
ствар за мене.
Дакле, сада виси у мом стану у овом страном, иностраном
граду, где живим много година. На видљивом месту. Пошто
сам је окачио о зид моје собе у вертикалном низу са деветна-
естовековним француским акварелом (исто тако у једно време
кријумчареном ми из земље), који показује профил прабабе моје
супруге у шеширу и јакни за јахање, направљеном – по породичној
причи - од једног од уличних париских уметника-графичaрa, који
нуде своје услуге шетачима на ивици Боа де Булоњ; у једном вер-
тикалном реду са овим париским акварелом цењеним у нашој по-
родици, не због уметничке вредности, већ због њене прошлости.
Била је, наиме, тачно погођена са два метка, једном у потиљак,
други пут мало ниже, у кичму, на пола пута до левог рамена, јер се
до овог портрета забављао неко стрељањем из пиштоља, можда
пијан, (када се фронт померао кроз град, совјетске трупе су запо-
селе вилу мог таста) искусан у том занату.
Икону понекад, током спремања, скинем са зида, бришем
прашину, читам грубо урезан, једва видљив натпис на полеђини,
потом је вешам на исто место, најчешће у исто време, тражећи
одговоре на многа питања, од којих су најважнија: да ли ју је
одлазећем на фронт дечку дала његова мајка, или можда бака, а
њима можда неко други одавно одсутан из ове земље, наређујући
да је уручује даље најближима (не знам зашто увек размишљам
тада о женама, вероватно зато што ми се чини да су оне чувари
онога што је најдрагоценије, онога што треба бранити у следећој
генерацији), и да ли је он дошао из села или града, и како се де-
сило да га није придобио совјетски систем, и на крају – да ли је
заиста био верник, или је стављајући ову неудобну дашчицу у
кесици испод кошуље, испуњавао нечију жељу, жељу драге му
особе, и носио ју је не желећи је разочарати, без обзира на после-
дице, кад би била откривена код њега. У глави се само гомилају
различите овакве, све више и више софистициране, сложене и
замршене претпоставке и приче, јер понекад у одређеном веку
тако бива да смо често у стању да доведемо пред очи маште слике
из прошлости, нарочито из детињства и младости, са неверо-
ватном изразитошћу и равном до бола јасноћом. Није могуће са
истом јасноћом је објашњавати – недоумице се множе, постају не-
стабилне, несигурне или двосмислене, па оставимо цели догађај
и траг који води у прошлост, и историју овог трага, тешку рекон-
струкцију без коментара. Тако би било најбоље. Што је најважније,
да не би сувише брзо отишле у заборав, да се не би изгубиле у
црном ништавилу. Жалосно је што те мисли не могу и данас да
делим са Зигмунтом.

Превела Доминика Гапска, пољско издање: Włodzimierz Odojewski,
Ikonka Siergija, Wydawnictwo Naukowe UAM, Poznań, 2009.