Назвали су ме тако давно, давно. У доба царства била сам
близу срца земље. А онда слом – изгубисмо све у боју на Косову.
Таљигасмо у ропству неколико векова. Све то време сан је био
повратак и освета. И најзад, повратак пре једног века.

Сада ме својатају и узимају они који су се нагомилали док сам
била у ропству. Чак ми ни име нису променили, јер своје немају.

Зар опет чекање на повратак онога што сам увек била – земља
косова, црних птица?

Марко и Шарац

Да није било Марка, не би било Шарца. Да није било Шарца,
не би било Марка. Њих двојица, заједно су ушли у народно
певање.

Тај чудесни зеленко јездио је преко планина, прескакао урви-
не, спасавао свог јахача из невоља, не очекујући награду, осим
тапшања по врату. И кад је дошло време за вечни одлазак, кроз
триста година, Марко се заветова да ће Шарац оживети тек кад
слобода дође народу.

Јер његова чудесна снага символ је народне слободе. Како онда,
тако и сада.

Свирала

Велики оркестар свира у парку. Звуци многих инструмената
грме у свежем ваздуху раног пролећа. Велике трубе заглушују
мање инструменте.

Међу њима, малена свирала. Не чује се, али упорно свира. Сви-
рач вешто покреће прсте на њој и слуша своју музику. Само он.

Иако се свирала не чује, ипак верно свира са својим посестримама.

Велико се мери не толико по величини, колико у духу и
заједништву.

Делфин и човек

Делфин је много волео човека. Играо се с њим и веселио га
својим триковима. И помагао му кад затреба.

Али једног дана, у својој детињастој радозналости, делфин
навуче себи на главу велику пластичну кесу, немарно бачену
у море. Почео је да се гуши и његово питомо сивкасто лице
сасвим је поплавело. Онда је, сав збуњен, испливао на обалу, да
ту умре, поред пријатеља.

А пријатељ га и не погледа, бацивши још једну хрпу пластич-
них кеса поред делфиновог непомичног тела.