Проза
03. 01. 2013
Никола Маловић

Повратак у Пераст

(Oдломак из романа у настајању “Морнарска мајица – траде марк”)

1.
Перашка потештатица позвала ме да посјетим град мојих пре-
дака. Њене су ме службе успјеле да пронађу, што и није било
тешко, консултовали су “Google”.
Могао сам да одаберем авион, али сам ипак одабрао брод, јер
је спорији. По први пут у животу желио сам да добијем на времену.
У послу ми је некад ишло одлично, сада добро. Уназад пет
година имао сам 29, данас имам 37 година, а за пет имаћу мож-
да пуних 51. Вријеме је постало грудва снијега низа страну: не-
могуће је било посјетити Пераст за 0,000.000.000.001 секун-
ду. А ја сам тамо обитавао годинама, као већ домаћи, с “Google
Earth”. Пратио сам колико бродова долази и што се збива, како
се вјештачко острво Госпе од Шкрпјела традиционално шири
сваког 22. јула, те како палата Смекија ниче из мора других
палата једнако висока послије задњег земљотреса.
Желио сам се наћи сам са собом. Све је говорило у прилог
теорији да је добро каткада одати се темељној спорости.
Преда мном се окупана двама плеветнилима разапела тешка
одлука од оне врсте иза које су све остале одлуке лаке.
“Свети Никола” бродио је напријед, из Барија ка которској
луци. Бијелим је прамцем накратко парао море да би га елисом
ушивао иза крме.
Терет одлуке утолико је био чуднији јер сам све вријеме пло-
вио уназад: к мјесту одакле су моји барокни преци прије више
вјекова заувијек отишли.
И док бих са средине Адриатика поглед с крме бацао кa Ита-
лији, земљи иза хоризонта, тврдо сам знао гдје леђима улазим у
воде Јадрана, у таласе властите будућности. Come è strano! Одла-
зио сам, а враћао се.

2.
Котор ме изненадио.
Тако километарским бедемима опасан град и цијелу планину
изнад њега човјек не може да види на другим поштама. Из Ко-
тора је видно пулсирала историја.
Унајмио сам просту дрвену барку на весла. Био је конац
априла и многи су веслачи већ чекали уз риву. Они неупослени
у том тренутку јели су сендвиче с мортаделом. Масне дјелове
вадили би прстима из саламе и бацали да виде ко ће бити бржи,
мачке или галебови. Укрцао сам се у барку плавооког веслача
Тонија. Колико је могао да има: 21 годину, 22? Младић је тек са-
жвакао прве залогаје у трећој деценији. На бијелој мајици пи-
сало му је плавим словима: Тони.
– Per quanto tempo si arriva a Perasto?
– Ако нас не успоре опозитне морске струје, у Пераст стиже-
мо за два сата.
Тони је веслао. Ту и тамо би жмиркајући погледао у сунце,
па у мене, насмијао се здраво са свим зубима, сав симетричан,
јаче би потегао, потом руком иза својих пета убрао стаклену бо-
цу, попио из ње мало и наставио. Поштено је превозио људе, за-
кључио сам. Никад не би отпио воду а да претходно није јаче за-
веслао – да инерцијом по морској површи добије тих неколико
секунди, када би знојну со из себе мијењао водом низ слатко грло.
Док смо ситно причали колико му је то испита остало на Фа-
култету за поморство, да ли види Пераст или Котор, можда
Лондон, Антверпен, Дубаи, Сингапур или Шангај као градове за
проживјети авантуру сâм, или с породицом – веслач је коцкице
свог супериорно младог лика увијек мимиком преслагивао тако
да му у барци на путу од Котора до Пераста не би могла да одоли
ниједна жена.
– Три луке само? Да видим. То је много интересантно… Син-
гапур, Хонг Конг и Хамбург избор су за момка. Али за поморца,
хм, уз посао којим се бави и породицу која би га ту чекала, број
1 је Сингапур, џунгла разноликости, број 2 је Сиднеј, питома
колонија, и број 3 је Шангај.
Да је студент наочит, да је конкурент чудесној заливској
природи сазданој од мора планина вратоломно наднесених над
каталогом обалних барокних камених градова, показале су жи-
вотиње. Галебице су слетале на барку и ситне су му рибе, поска-
кавши у страну од прамца, показивале да су ту.
Мислио бих да је све случајност да се, уз врло учтиво изви-
њење, Тони није почео да умива у мору након сат ипо вожње.
Упекло је било поприлично. Тада су се многе сарделе, букве и
паламиде стекле на површи, чинило се, само да Тонија спознају
изблиза.
Чему лагати, био је лијеп преко сваке мјере.
Поглед нисам могао да одвојим од тих његових античких
пропорција. Посебно не од лица које је сваког дана губило мало
богатство тиме што је красило залив, а не мјеста гдје камерâ и
фотоапаратâ има више него што у овом фјорду има све заједно
незаситих галебова и туриста увијек гладних провода.
– Кога волиш, Тони?
– Имам многе љубави. Волим Пераст и Боку Которску. Волим
сестру, и ораду печену…
– И ораду печену!
– Аха, печену на жару од лозових чокота, тако да иза такве
ораде буде грехота опрати зубе. А ви?
– Ја сам тек почео да волим Боку. У Пераст никад нисам
крочио ногом…

Проза
03. 01. 2013
Душица Савић Бенгијат

Seria Antiqua

Наш некада познат позоришни уметник нестао је из града. Чар-
шија, која је била навикла на његово присуство, распитивала се
неко време за несталог посетиоца кафана и важних културних
догађања. Није се знало шта се тачно догодило. Шапутало се,
нагађало, али се није знало. Било је и чаршијских оговарања и
разних гласина, али проверене информације нису стизале. Ин-
тересовање чаршије је јењавало. Уосталом, долазиле су свеже
и нове снаге уметничког сазвежђа главног града и доносиле
свеже и сасвим нове абере, мале скандале и велике пикантерије.
Чаршија се окретала новим лицима, а нашег некада познатог по-
зоришног уметника сметнула с ума. Прошло је неколико година,
а онда се појавила читуља. Читуља увек изненади.

Напустио нас је наш драги Крсто Караван,
познати позоришни уметник
Ожалошћена породица

Чаршија се поново усталасала, али се и даље нису знале никак-
ве појединости. Талас тренутног изненађења се изгубио у мору
нових информација о интимним детаљима живота виђенијег
света. Научници доказују да се наш живот одвија у све већем
убрзању. То убрзање више руши него што ствара, па се и на-
ша чаршија урушавала. Мењала се пребрзо, губила је свој је-
динствени карактер и попримала грубе, често вулгарне црте
неког новог доба. Дошло је “време транзиција и тржишта”. Све
је било подложно транзицији и за продају! Од материјалних
ствари до интелектуалне својине, од научних радова до начина
размишљања, од интиме до индивидуе – све се могло купити,
и то брзо и лако и по врло повољним ценама. Чаршија је губила
дух старог града и све више потсећала на сточну пијацу.
У овим савременим токовима, израња и нови сој људи ко-
ји се врло добро сналази у свакој мутној радњи. Један од снала-
жљивијих представника новог друштва био је Мавро Бара. Ве-
лики број пословних простора је доспео у његово власништво,
а он их је користио, изнајмљивао, позајмљивао када и коме је
хтео. У свим његовим подухватима није било случајности. Увек
је постојао дебели разлог за било које ангажовање са његове
стране. Све је било промишљено и добро срачунато. Његови
успеси су били очигледни. Назирали су се у скупим оделима
и ципелама, у најскупљим колима и последњим моделима мо-
билних телефона. Мавро Бара је самоуверено и надмено владао
својим грамзиво стеченим, надуваним царством. Карта га је
кренула, а он се још није био суочио ни са једним неуспехом.
Веровао је да је богом дан за проналажење начина зараде и са
све већом безобзирношћу грабио напред.
Само што је видео читуљу са именом и сликом нашег некада
славног позоришног уметника, синула му је идеја за следећи
потез. Требало му је пар месеци да све среди, а онда је дао велику
објаву у новинама и излепио град плакатима:

Аукцијска кућа “КРИН” позива вас на аукцију
заоставштине нашег познатог позоришног уметника
Крсте Каравана.

“Шта би Бари да узме име Крин за своју уметничку делатност?”
“Што да не, кад стално трчи за ковчезима” – шушкала је чаршија.
Мавро Бара се није обазирао на злураде коментаре: “Неспо-
собњаковићи, могу да ми пљуну под прозор! Зар они нису чули
како су се распродавале личне ствари Мерилин Монро, прин-
цезе Дајане… А зашто? Зато што их нема више… То постају уни-
катни предмети… Мерилин више не може да понесе нове штик-
ле… Ја се искључиво бавим ексклузивом… Интегрално! Све су
то простаци. Не могу они да схвате цивилизацијске тековине и
како их користити!” Имао је он преча посла.
“Промоција, промоција и само промоција, да се и публика
мало индукује! С тим циљем у виду, Мавро Бара је успео да обе-
збеди и термин на телевизији за рекламирање аукције коју је
назвао догађајем године.
“Имаћете прилику да видите и себи приуштите задовољство,
да се у вашим рукама нађе један од предмета који је припадао
овој славној личности. Ту су слике разних наших уметника, не-
колико портрета самог Крсте Каравана, награде и медаље које је
стицао током своје богате каријере, а има и личних ствари које
је уметник носио. Поменуо бих, између осталог, старински сат,
упаљач, наочаре Реј Бан и још много тога. Иза сваког предмета
стоји по нека прича или анегдота. Ми смо све то документова-
ли, тако да ће вам сваки предмет донети и комплетнију слику
из живота једне чувене јавне личности. На неки начин то је
‘живот у слици и речи’. Овом приликом ја морам да издвојим
један портрет Крсте Каравана, загонетан портрет са, да кажем,
једном малом мистеријом за нас. Ради се о портрету који је био
потписан, али преко потписа је штампаним словима исписано
име Душан Драгоман. Изгледа да је непознати аутор хтео да ’за-
печати’ свој рад. Сем тога, сâм лик је скоро нестао. Остало је
мање од половине лица. Да ли је избрисано, избледело, шта се ту
догодило – за нас је било велико питање.
На срећу, ми смо одгонетнули загонетку! Наша истраживања
су записана и хронолошки сређена, али неће бити обелодањена.

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026