Повратак у Пераст

(Oдломак из романа у настајању “Морнарска мајица – траде марк”)

1.
Перашка потештатица позвала ме да посјетим град мојих пре-
дака. Њене су ме службе успјеле да пронађу, што и није било
тешко, консултовали су "Google".
Могао сам да одаберем авион, али сам ипак одабрао брод, јер
је спорији. По први пут у животу желио сам да добијем на времену.
У послу ми је некад ишло одлично, сада добро. Уназад пет
година имао сам 29, данас имам 37 година, а за пет имаћу мож-
да пуних 51. Вријеме је постало грудва снијега низа страну: не-
могуће је било посјетити Пераст за 0,000.000.000.001 секун-
ду. А ја сам тамо обитавао годинама, као већ домаћи, с "Google
Earth". Пратио сам колико бродова долази и што се збива, како
се вјештачко острво Госпе од Шкрпјела традиционално шири
сваког 22. јула, те како палата Смекија ниче из мора других
палата једнако висока послије задњег земљотреса.
Желио сам се наћи сам са собом. Све је говорило у прилог
теорији да је добро каткада одати се темељној спорости.
Преда мном се окупана двама плеветнилима разапела тешка
одлука од оне врсте иза које су све остале одлуке лаке.
“Свети Никола” бродио је напријед, из Барија ка которској
луци. Бијелим је прамцем накратко парао море да би га елисом
ушивао иза крме.
Терет одлуке утолико је био чуднији јер сам све вријеме пло-
вио уназад: к мјесту одакле су моји барокни преци прије више
вјекова заувијек отишли.
И док бих са средине Адриатика поглед с крме бацао кa Ита-
лији, земљи иза хоризонта, тврдо сам знао гдје леђима улазим у
воде Јадрана, у таласе властите будућности. Come è strano! Одла-
зио сам, а враћао се.

2.
Котор ме изненадио.
Тако километарским бедемима опасан град и цијелу планину
изнад њега човјек не може да види на другим поштама. Из Ко-
тора је видно пулсирала историја.
Унајмио сам просту дрвену барку на весла. Био је конац
априла и многи су веслачи већ чекали уз риву. Они неупослени
у том тренутку јели су сендвиче с мортаделом. Масне дјелове
вадили би прстима из саламе и бацали да виде ко ће бити бржи,
мачке или галебови. Укрцао сам се у барку плавооког веслача
Тонија. Колико је могао да има: 21 годину, 22? Младић је тек са-
жвакао прве залогаје у трећој деценији. На бијелој мајици пи-
сало му је плавим словима: Тони.
– Per quanto tempo si arriva a Perasto?
– Ако нас не успоре опозитне морске струје, у Пераст стиже-
мо за два сата.
Тони је веслао. Ту и тамо би жмиркајући погледао у сунце,
па у мене, насмијао се здраво са свим зубима, сав симетричан,
јаче би потегао, потом руком иза својих пета убрао стаклену бо-
цу, попио из ње мало и наставио. Поштено је превозио људе, за-
кључио сам. Никад не би отпио воду а да претходно није јаче за-
веслао – да инерцијом по морској површи добије тих неколико
секунди, када би знојну со из себе мијењао водом низ слатко грло.
Док смо ситно причали колико му је то испита остало на Фа-
култету за поморство, да ли види Пераст или Котор, можда
Лондон, Антверпен, Дубаи, Сингапур или Шангај као градове за
проживјети авантуру сâм, или с породицом – веслач је коцкице
свог супериорно младог лика увијек мимиком преслагивао тако
да му у барци на путу од Котора до Пераста не би могла да одоли
ниједна жена.
– Три луке само? Да видим. То је много интересантно… Син-
гапур, Хонг Конг и Хамбург избор су за момка. Али за поморца,
хм, уз посао којим се бави и породицу која би га ту чекала, број
1 је Сингапур, џунгла разноликости, број 2 је Сиднеј, питома
колонија, и број 3 је Шангај.
Да је студент наочит, да је конкурент чудесној заливској
природи сазданој од мора планина вратоломно наднесених над
каталогом обалних барокних камених градова, показале су жи-
вотиње. Галебице су слетале на барку и ситне су му рибе, поска-
кавши у страну од прамца, показивале да су ту.
Мислио бих да је све случајност да се, уз врло учтиво изви-
њење, Тони није почео да умива у мору након сат ипо вожње.
Упекло је било поприлично. Тада су се многе сарделе, букве и
паламиде стекле на површи, чинило се, само да Тонија спознају
изблиза.
Чему лагати, био је лијеп преко сваке мјере.
Поглед нисам могао да одвојим од тих његових античких
пропорција. Посебно не од лица које је сваког дана губило мало
богатство тиме што је красило залив, а не мјеста гдје камерâ и
фотоапаратâ има више него што у овом фјорду има све заједно
незаситих галебова и туриста увијек гладних провода.
– Кога волиш, Тони?
– Имам многе љубави. Волим Пераст и Боку Которску. Волим
сестру, и ораду печену…
– И ораду печену!
– Аха, печену на жару од лозових чокота, тако да иза такве
ораде буде грехота опрати зубе. А ви?
– Ја сам тек почео да волим Боку. У Пераст никад нисам
крочио ногом…