06.
Небојша Радић

Браћа Сомови

ње и, пошто није видео ништа што би још могло да се попије,
сетио се да му се пиша. На друге делове те просторије пажњу није
ни обраћао, није могао. Да иде сад напоље није долазило у обзир,
а насред кухиње није лепо, мислио је, па се упутио ка купатилу.
Пошто је клозетска шоља била поломљена, а и мала (“не могу ја то
да погодим”), он откопча панталоне, па се окрете према кади. Био
је мркли мрак, В. С. се на ногама љуљао, али, како је први млаз
потекао, осетио је олакшање и учини му се да је приметио да се у
кади нешто миче.
“Јеб’о те Бог”, зачу се глас из каде, “зар на брата рођеног!”
Био је то М. С. (Млађи Сом), који је исправно проценио ситу-
ацију и почео да маше рукама и ногама, али није успевао да се из
каде подигне.
“А шта ћеш ту?” брецну се Старији и окрете даље од каде да
доврши свој посао.
Уз даљу гомилу клетви и псовки, Млађи успе да се искобеља
из те смртоносне клопке и отетура до кухиње, где се сручио на
кревет. “На сву срећу, има још мало”, помислио је, па потегао
последњи гутљај из литарске стаклене боце, коју никако није ис-
пуштао из руку.
Тако су обојица заспали тог јутра. В. С. је остао у купатилу
седећи на клозетској шољи, на коју је успео да се спусти. Главу је
наслонио на водокотлић, а панталоне су му као ланци биле око
чланака. М. С. је флашу из неког разлога зафрљачио према улаз-
ним вратима, али није добацио, па се она само одбила о мекани
патос. “Јебига”, помислио је пре но што је заспао. Обојица су за
тих неколико сати сањали ту велику, огромну мрку рибу, тог сома
капиталца ког ће једног дана ишчупати из речног муља и од тог
улова се обогатити па отпутовати у Бразил да се на Копакабани
сунчају, играју фудбал и пију коктеле.
Први се пробудио Старији. Седиште му није било удобно, по-
стало је превише светло и топло (сунце излази са стране купатила
које има једно прозорче), а и одједном му се учинило да је жедан.
Устао је, промрдао главом, па покушао да закорачи. На срећу да је
купатило било мало, па је успео некао да се рукама одупре о зид и
да не падне. Опсовао је неколико пута светог Николу, колач и Па-
раскеву, подигао панталоне, па кренуо у кухињу, где је Млађи још
увек спавао на леђима и хркао. На кухињском столу је на гомили
стајало четири-пет подебљих књига без омота, а на поду још једна,
која је, међутим, лежала отворена са страницама на доле. В. С. је
дошао до кревета, сагнуо се над братом и продерао из све снаге:
“Устај, војско!”
Млађи је отворио очи, покушао да удари брата отвореном
шаком и узвратио му са неколико бираних псовки.
“Устај”, рекао је Старији, “чека нас дуг и напоран дан!”
“Јеб’о те дан”, рекао је Млађи.
“И библиотекарка нас чека,” додаде В. С. Заједљиво, на шта М.
С. покуша да га удари ногом, али није успео да добаци, тако да га
сила закмаха понесе, па му читаво тело крену за ногом, те се уз
тресак сруши са кревета на дрвени под.
Када је М. С. најзад стао на ноге, споља су допирали добро
познати звуци. В. С. је довлачио стандардну опрему за роболов.
Биле су ту две жуте пластичне гајбе, “лебаре”, са мрежама, и то
једна са зеленим “лишом” (мања окца 60x60мм), а друга са црве-
ним “шпинглом” (велика окца, 520x520мм за капиталца). Затим,
лимена кофа са ножевима и кукама, метални контејнер са алатом
за поправку мотора, ванбродски мотор – пента, један “исполац,”
то јест исечена пластична боца од два литра за избацивање воде,
кантица са пар литара горива, сандук са штапинима динамита
и неколико ручних граната – “кашикара”, којима се изазове удар
од чијег притска риба “мајка и само се преврне,” један генера-
тор за електрокуцију рибе на нешто ширем, тактичком потезу
и пластична кеса са пар пива и “влашом” ракије, као и један ка-
фански сланик за случај роштиља.
М. С. је отишао до судопере, где је отворио славину, напунио
шаке водом и пљуснуо се по лицу. Обрисао се кухињском крпом
и изашао. Испред врата је назуо папуче и одгегао се до реке. В.
С. је већ стајао поред чамца и одвезивао конопе. Заједнички су
гурнули пловило у реку и В. С. је први ускочио и отишао да седне
на прамац. М. С. је скунуо папуче и бацио их на дно чамца, па је
онда и сам ускочио и сео на клупицу испред пенте. Повукао је ко-
нопац једном, двапут, па се онда зачуло весело брундање мотора.
На небу није било ни једног облака да ремети свечано пла-
ветнило висина. Сунце је пекло а на великој реци и у даљини се
видела јара како трепери изнад поља. Пирио је лагани поветарц и
тек је тамо доле у даљини једна велика барџа измицала из видика.
М. С. је окренуо чамац узводно. “У рукавац?” упитао је.
“У рукавац”, потврдио је В. С. мрозовољим гласом док је по-
кушавао да одмрси црвену мрежу.
“'Бем ти сомун,” опсовао је Велики Сом и пљунуо у реку, “'оћемо
ли га мазнути данас, а? “
“'Оћемо море, 'оћемо,” рече Мали Сом, почеша се једном руком
по голом стомаку, а другом додаде гас. “Па, ваљда ће и нама
једном да сване!”

Pages: [ 1 ] [ 2 ]

Слични текстови


Горан Недељковић
Одговор

Милорад Ђурић
Вампирска деца

Никола Маловић
ОТАЏБИНЕ

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026