Твоје јој име прећутах

О себи ти ништа не бих умео рећи, једина,
осим да кроз отворена врата моје туге
улазе мрачни гости ноћи.
На њима их дочекујем, надам се,
једном ћеш и ти доћи...
(Из песме Зидови гладни твоје љубави Г. Лучић Лалић)

Јуче смо се срели након толико времена на месту скривеном од
људи, ја и моје пријатељице: Љубав, Срећа, Туга и Самоћа. Љу-
бав рече:
– Ја умем да преварим људе, опрости, и тебе сам још једном
хтела преварити, али твоје чисто срце те опет одбранило. Ја
умем да променим људе, али твоја душа не да да те мењам. Ја,
људима некада и добро доносим, али ти никада ниси умела да
препознаш добро. Немаш ни трунку разума, не умеш да ме
зауставиш. Ми нисмо најбољи пријатељи, са осталима проводиш
више времена.
Срећа се насмеја:
– И ја умем да преварим људе! Опрости, и тебе сам преварила,
али накратко. Умем да променим људе, али ти си тако тврдогла-
ва. Умем да се дам, али ме тражиш у другим облицима. Не умеш
да ми идеш у сусрет, да ме дочекаш, не сналазиш се са мном. Туга
и Самоћа су ти боље другарице и нећу више на тебе да трошим
време.
Туга се обрадова:
– Ја умем да дођем и кад ми се не надаш, да те стигнем кад ме
не очекујеш, да уђем у сваку твоју пору. Ја са тобом проводим
највише времена, јер ми се предајеш као нико на свету и са без-
граничним поверењем примаш све данајске дарове које ти до-
носим. Умем ја и да убијам, али тебе држим живом да бих ја
живела, јер у теби најдуже трајем. Радо бих ти била најбољи
пријатељ, ионако се ретко отргнеш од мене.
Самоћа ме увређено погледа:
– Ја сам ти најбољи пријатељ, иако си ме толико пута издала.
Одлазила си људима да те повреде, па ми се враћала да те заце-
љујем, док си се грчила отворених рана. Мисли сам ти усмера-
вала, учила те да не падаш поново на истим местима, снагом те
дојила за ново сутра, постављала ти путоказе, али кад год бих
те извидала, ти си ме опет остављала. Ниси ми веран пријатељ,
остали су ти ближи и тако често дражи од мене.
Ћутала сам, нисам им се правдала, нисам желела ни да
објашњавам, само сам им шапнула твоје име.
Отворила сам врата и испратила их у ноћ.
Јако ми је недостајала моја најбоља пријатељица. Увек је кас-
нила, али је била уз мене и када бих је повредила, издала, одава-
ла тајне које смо делиле, била радосна, плакала, волела или када
бих бежала од људи. Нико као она није умео да ме разуме. Била
је уз мене, безусловно, у тренуцима најбитнијим у мом животу.
Пред њом су са огромним поштовањем, али и са страхом узми-
цале и Љубав, и Срећа, и Туга, и Самоћа. У ствари, она је имала
невероватну моћ да их порађа или уништи. Ништа није рекла,
није ни морала... И сада је уз мене, моја најбоља и најдража прија-
тељица Тишина – Прећутах јој твоје име... Схватила је...