Малаксавам у добру
Како стати себи на пут
Кад мудрост изостаје
Из дана у дан

Елита чува приграбљена блага
За будућност лоше промишљену
И тражи нове тапије
Од младог и суровог освајача

И док им се главе котрљају
Презир међу победницима
Расте и сваки мрзи себе
И из те мржње на другог креће

На путу лежи пас
Са звездом падалицом у оку
И живот засађен по инерцији
Помера удове ка сигурном логу

А путници уморни и лењи
Јер дотакли су свој циљ
Као код Тарковског
Седе на речном острву и ридају

Жеље беху испуњене и лажне
На месту сваког задовољења
А под водом је Црква
И Робинзони у њој пусти су

Допире возглас патмоског откривења
Заједно са урликом вука
И сан један преточен у песму
Водич страда и спава као мртав

Ко ће да опева град
Ако се он не пробуди
И жељу да крвљу се плати
Кирија хуљадугодишње намере

Ко ће да упали ватру
Кад зиме наступе и страхови
Почну да куљају из рупе
Коју остави дан тај у времену

Краљево, Хиландар,
гитариста-ратник

Ненаду Стефановићу

У порти цркве у остатку старе
Градске шуме, јате се птице
А доле људи у побожној тишини
Светло из отворених двери пију

Пој узнет по правилу читања
Уочи секованија Јовановог бдење;
Мало даље уз звона која у славу
Богородице круже градским улицама

Прикупља се сабор призвани;
У центру прислуженог круга
Младић са гитаром, чији врат
Стоји усправно као мач шестосекли

Музику коју примио је Бах
Дели девицама, чуваркама храма
И родитељима који заветоваше
Децу своју у службу музицирања

Кранови над белим шкрбинама
Зидова нарушених у Хиландару
И врх кипариса на фотографији
Удостојен мало преосталог Сунца

Греда пробијена клином на тацни
И Душанова повеља развијена
Нагореле иконе и копије њине
На зиду очишћеном од чађи и влаге

Млади гитариста са лицем
Византијског ратника са живописа
Срастао са својим оружјем
Сеје комађе вечности

У напору, као да замахује мачем
Дочарава невидљиву борбу
У кадру који надовезује се
На службу птица у порти већ утихлу

Ниш, Константин, летописац

Дејану Стојиљковићу

И дође летописац са пута
Из неке далеке провинције
Са леве или можда десне
Стране реке која истрајава
Да проговори о Царству

А цар беше нашега рода
Ако не од семена оно од земље
И вероваше у баштину
Свога оца и оца његовог
И вероваше у ново под Сунцем

Тако и хроничар за Константином
Узимаше мало од једне па од друге
Стварности човечанства и света
И све их у реалност запретену
Страхом народним преведе

И тако они који идоше за Царем
Видаше ране порушеном телу
А сумњива лица узурпатора
Копаше по лешинама, по крви
Гладни, жедни, сиротиња ума

Док губа на души народној
Проказиваше обале оне реке
И град њен као кривца
Постављајући локаторе срама
Једнога септембра или марта

Да само још кажемо да овај (летописац)
Дође из старих римских винограда
Потоњих византијских, па српских
Оставивши неколико младица лозе
Па ако се нађе блага падина и рука

Високи Стефан, Манасија, исихасти

Ани Ракочевић

Запиши још и ово
Ма како ти изгледала
Ова привидна суноват
И пад мој усред лова
Смрт је побеђена, умрла је

И као што живот хрли
Ка световима обећаним
Смрт се занела у трку
Није препознала ту жртву
И пасху у телу обећаноме

Запиши слободно у Манасији
Јер каиш окамењене речи
Потрајаће преко постојећег плана
А сокола дочекаће жива рука
Која преко мора већ чека

Господар у своме одречењу
У мраку слободом изабраном
Зрна уплетена и брушена баца
У небо и ваби јата светлости
Да сиђу бар надомак срца

А ти узми све за свитак
И недовршени лов и бројанице
Манастире опасане и згарене
Па светлост нетварну, исихију
Сокола оног за облаке одасланог

И запамти смрт је побеђена
Само се заљубљена твар
У свет и коначност његову
Занела у ноћи душе
Само се занела и ништа више