Перунов хроничар

Бројна дружина изашла је на платформу и неколико тренутака
уживала у погледу на дворану Богокраљеве капије. Стотине сте-
пеница водиле су до подножја простране, сеновите дворане. Горе,
на таваници, међу оштрим пећинским драгуљима, крило се мнош-
тво рударског камења које је бацало снопове благе светлости. Ку-
пали су хладни камен и оштре стене, попут скривених светиони-
ка који усамљено стоје на рубу неприступачних хридина. Сваки
сноп падао је на једну од уздигнутих могила, прекривених сивим
пепелом и црним камењем. У узглавље сваке беху пободени ду-
гачко копље, мач, масивна ратна секира или маљ украшен рунама.
С висине, ово гробље палих гмурских хероја подсећало је на бојно
поље посуто оружјем несталих бораца. Тек негде у даљини, могао
се назрети лучки свод Богокраљеве капије, Звездан помисли да
личи на дугу која се после кише појављује над Дивљаном.
Уздах задовољства дошао је од Валијана Сурог: “Ево нас. До-
бродошли у дворану уснулих гмура. Хајдемо, али будите тихи,
да не узнемиримо духове прошлости што обитавају доле, међу
могилама палих хероја.”
Дуго су силазили низ степенице да би на крају ступили на
шљунковито тле. Кад су дошли до могила, Звездан је приметио
да су крснице мачева и држаље секира, маљева и копаља укра-
шене минијатурним барјацима са симболима кланова. Осетио
се почаствованим јер се нашао на овом месту, где почивају хе-
роји о којима бардови испредају легенде. Сетио се прича које је
кришом слушао под прозором “Врча”, о патуљачким ратници-
ма који не презају ни од змајева, о прадавним ратовима са сен-
кама и псоглавима и о магичним ковачницама скривеним под
земљом. Сада су се те приче обистиниле, сада је био део једне
такве, сада је... Престао је да размишља о томе кад му поглед
ухвати Богокраљеву капију. Још увек је била далеко, али сваким
кораком расла је у његовим очима и очима сапутника.
На кожи су му почивали погледи невидљивих хероја, у глави
се комешали шапати добродошлице Изабраном. Срце је лудач-
ки тукло у грудима, а душа се отварала пред налетом светости
овог места, које ће му заувек остати у сећању. Кад су зашли у
сенку лучког свода, патуљци клекоше на хладно тле и оборише
главе. Положили су оружје преда се и запојали тако дубоким
гласовима да се чинило да допиру из магленог амбиса. Дружина
је стајала иза њих, заједно с гмурима, који су немо посматрали
древно здање. Само на трен, светлост с таванице заблешта. Сада
грготавим, помало нејасним гласовима, патуљци запеваше оду
Богокраљевој капији.

Шапат је то што уснуле буди,
Шапат је то што дозива хероје,
Да се из вечног сна пробуде,
И древну нам капију отворе.
Чујте нас, о, хероји из давнина!
Дођите нам из Прагориних бескрајних дубина!
Некад су вам оружја нестварно сјала,
А сада ваше душе позивамо из раја,
Да нам донесу Пламенчеве крхотине,
Што ће Изабраном показати пут у праскозорје.
Молимо вас, о, уснула браћо!
Отвор’те нам свод каменог лука,
Што је исклесала некад праотаца рука,
Тако вам руна и старога мача.
Чујте краљев глас, Валијан Сури сада вам поје,
Крај њега Огњило и главешине не стоје...
Не стоје већ клече, поштовања пуни,
И певају сада да им се жеља испуни.
И гноми у сенци понизно стоје,
Остаде слово на њих троје,
Опсенари моћни и ткачи ноћи,
Да прекујемо мач, они ће помоћи.
Ако не чујете сада глас наше оде,
Отвор’те очи, нек оне вас воде,
Јер стигао је он, носилац руне,
Изабрани ратник, судбинске круне,
Онај који ће пресудити Мразлу,
И Морани послати душу му празну.
Дарујте нам крхотине старога мача,
Да наша нада постане јача,
О, уснула браћо, ту нам је спас,
Одазовите се, чујте наш глас!

Невидљиви одјеци појања нестадоше и мртва тишина опколи све
у дворани. Патуљци нису устали, већ само подигоше главе како
би погледима обасули Богокраљеву капију. Испод каменог лука,
долазећи ниоткуда, искре заплесаше пред очима оних који су
их призвали. Њихов број се брзо повећавао, све док се ти чудни
свици не стопише у огањ из којег сукнуше пламенови.
Иза завесе саткане од ватре пружао се поглед у вилајет индиго
боје. Иако је изгледао као глатко огледало без одраза, посматра-
чи су могли да наслуте дубину која је сезала у недоглед, до гра-
ница бескраја. Из тих дубина, помало ненадано, допре музика
чиста као кап јутарње росе, пријатна и наизглед горда. Није
ту било гласова, песму су стварали инструменти невидљивих
бардова. У истом трену када је песма кренула, оружје с могила
поче да светли у одговор. Тај калеидоскоп светала заслепи их
на трен и они осетише благо подрхтавање тла под ногама. На
крају, ватре утихнуше, песма престаде и Богокраљева капија би
затворена, с једном једином променом. На шљунковитом тлу
подно свода, балчак Пламенца и крхотине бритког му сечива
чекали су да Валијан Сури приђе и поново их узме, после толико
година. Гмурски краљ је то и учинио, тако споро и нежно, као
да је у питању каква крхка фигура од стакла. Подигао је златни
балчак изнад главе и победоносно узвикнуо: “Хвала вам, уснула
браћо!” Гледао је около и захваљивао палим херојима. Иако су
га његова браћа сматрала живим божанством, он, Валијан Сури,
захваљивао им је као једнакима.
“Сада смо један корак ближи победи, а оно копиле Мразло
својој мајци, проклета да је. Пророчанство ће бити испуњено.”
Затим се Валијан окренуо ка Огњилу: “Брате мој, имате се-
дам дана и седам ноћи да прекујете мач, док се војска наша не
сјати под барјаке кланова. Онда ћете кренути ка Тужној шуми,
да пробијете Изабраног до Мећавника. Нека му онда Звездан од
Дивљане пресуди сам.”
Тада су све очи биле упрте у легендарног ковача. Он је, мирног
погледа, стајао под сводовима Богокраљеве капије. Уместо одго-
вора, пришао је свом краљу и узео балчак Пламенца. Подигао
га је изнад главе, погледао у Звездана и рекао: “Нека буде твоја
воља, Валијане Сури.”