Траг у међупростору

нико не може ни видјети ни наћи, а кад се врате својим животима,
оне неће причати о свом томе јер се о тако драстичним стварима
не прича.
У чему је разлика између питомаца склоништа из Канаде, и
жена из сигурне женске куће из Србије? Нема је. Људи који траже
склониште, бјежећи из својих домова, подједнако су трагични у
обије средине. Било да је то Канада, једна од најперспективнијих
и економски најјачих земаља свијета, или Србија, тек изашла из
пакла грађанског рата, укаљана свим могућим пошастима и иску-
шењима које људски род може да трпи, људи су сами себи најго-
ри непријатељи. Наши јунаци из оба комада, који су више јадни-
ци него хероји, подједнако су трагични у обије средине јер су сви
жртве људске злобе и садизма. Свима је нека друга особа загорча-
ла живот и приморала их да бјеже. Шта може да буде трагичније
од патње проузроковане људском бездушношћу? Посебно што су
у Међупростору жртве тинејџери и млади људи, а у Трагу људских
зуба жене – једна мама и једна бака. Али док је Међупростор уми-
вен реториком и сервиран на један канадски исполиран начин,
дотле и сам наслов комада Мирјане Ојданић одише крвавом ико-
нографијом. Траг људских зуба! И наслов нам каже да је главна
теза комада упечатљива и намјерно подвучена – да ништа није
толико грозно у животу као тај жиг, траг нечије окрутности на
нашем тијелу.
Значај оваквих драма јесте у томе што документују стање на-
ше социјалне свијести. Ако се вратмо на Виктора Игоа и његове Јад-
нике, или на Чарлса Дикенса и његове сирочиће који краду да не
би умрли од глади, видимо колико се друштво данас много боље
стара о својим одбаченима него онда. Али наши “јунаци” ипак за-
вршавају у неком међупростору, и потребно им је много време-
на, труда и снаге да преброде тај ниво усамљености и осјећања
неуспјеха, и да дођу на позитивну нулу, онај почетак независног
живота, када ће моћи да брину сами о себи и да буду самостални
и самозадовољни, што је и циљ свим ликовима из ових драма.
Не само што ће ови комади бити значајан докуменат о нашем
социјалном моменту за будуће нараштаје, већ ови комади имају
и снажно изражен документарни тон, који им даје посебну ре-
алистичну ноту и упечатљивост. Тај докуметарни тон је можда
најупечатљивија веза између ова два текста. Тhe Middle Place је
сав настао на основу исповијести различитих стварних ликова,
а у Трагу људских зуба, З. К. диктира своју исповијест у касето-
фон, касније приморавајући и Гроздану да исто то учини. У Међу-
простору су исповијести стварних људи и довеле до евентуалног
писања комада, а у Трагу се писац окреће документарној испо-
вијести, како би смо дознали што више детаља о грозним судби-
нама оба лика. Без обзира на повод, резултат је исти – потресни
монолози који нам на сиров и искрен начин доносе исповијести
ликова, неувијену и трагичну истину.
Нажалост, жртве ових прича нису само ликови које смо упоз-
нали као актере комада. Можда најупечатљивија напомена јесте
она на крају драме М. Ојданић, која говори о дјеци која су била у
Сигурној женској кући те вечери када је Грозданин муж окупио
своју екипу пијанаца да заједно нападну жене и дјецу који су се ту
затекли. На крају комада пише:
“Од седморо деце, колико се кобне ноћи затекло у СЖК, троје је
почело да муца, двоје су добили јувенилни дијабетис, петоро има
ноћна мокрења а једно се зауставило у развоју и престало да гово-
ри... За последице страха који су деца претрпела – није одговарао нико.”
Да ли треба да изненађује чињеница да су неке анонимне
жртве, бјежећи од своје невоље, и покушавајући да спасу своју
дјецу, налетјеле на жариште насиља, и ненамјерно истраумирале
ту јадну дјецу још више и заувјек? Да ли туга и јад могу да изроде и
нешто позитивно или иду даље у тај спирални вртлог уништења?
У српској драми то је исход и закључак, док у канадској влада мно-
го позитивнија атмосфера. И поред невоља које ликови пролазе,
ипак нас остављају са позитивним мислима, плановима за будућ-
ност и вјером у бољу судбину. Без обзира на расплет у обије драме,
морамо да се запитамо шта нам говори наше лично искуство?
Без обзира на то што многи од нас немају директног искуства са
склоништима или сличним социјалним организацијама, ипак
смо сви свјесни њиховог постојања и рада. У којој смо мјери упоз-
нати са приликама у таквим организацијама? Вјерујемо ли у њи-
хову корист? Колико такве социјалне установе зависе од економ-
ског стања или пак политичког става замље у којој се налазе? Вје-
рујемо ли да има разлике између једне такве установе у Србији
и Канади? У чему би могле да буду те разлике? Постоје они који
би тврдили да је једино што је потребно особи која бјежи од свог
старог живота – кревет да се одмори, нешто да поједе и добродуш-
на особа која ће их саслушати и повратити им вјеру у људски род.
Тако једноставни захтеви требало би да омогуће постојање скло-
ништа свуда, у свакој земљи свијета, догод има људи који су
спремни да помогну другим људима. А да ли је то заиста случај?
Зар то није исти принцип као и у азилу за псе? Пса неко избаци
на улицу, а нека добра душа га покупи, опере и наједе и пружи
му нови дом. Може ли бити тако једноставно и са људима? Или
зависимо од државних или непрофитабилних институција да
обављају такве прљаве послове за нас, и призорих грађана који
плаћају порез да не би морали да мисле о таквим стварима... Као
и сва добра литература, ова два комада узбуркују душу и тјерају
нас да мислимо о мноштву питања. Ово су нека од питања која су
се мени врзмала по глави. Шта би Ваш ум изњедрио подстакнут
овом тематиком?
Без обзира на наш став према социјалним институцијама и
нашим искуством са њима, обије ове драме нас подсјећају колико
је важна емпатија према осталим бићима. Сви смо ми понекад
жртве, и свима нам треба и помоћ и подршка, и сви ћемо, нажа-
лост, понекад у животу осјетити тај траг људских зуба и на својој
кожи. Мирјана Ојданић и Ендрју Кушнир нас подсјећају да нисмо
ни први ни последњи који ће се наћи у том међупростору, и да
има људи који су прошли кроз много већи пакао него што ми
можемо и да замислимо.