Кривотворена историја
04. 12. 2013
Владимир Умељић

Немачка ревизија историје Балкана на крају 20. и почетку 21. века

(Механизам политичко-идеолошки мотивисане виртуализа-
ције стварности [Теорија дефиниционизма] у служби хегемони-
јалних циљева)

У другој половини деведесетих година сам по први пут објавио
став да је Савезна Република Немачка до уједињења две немачке
државе несумњиво заслуживала епитет “европске Немачке”, а да
је потом појам настајања једне “немачке Европе” постао много при-
меренији новонасталој стварности. То се може илустровати и на
примеру историје Балкана у последњој деценији 20. века.
Од почетка акутне фазе кризе у бившој Југославији, следст-
вених грађанских ратова и распада савезне државе, немачка по-
литика, медији али и научне институције су били активни и из-
узетно вирулентни чиниоци овог и оваквог развоја ситуације.
Тиме је недвосмислено најављен “Нови светски поредак”, у нај-
мању руку у Европи.
У даљем разматрању, тежиште се налази на улози немачких
универзитетских и академских институција при систематским
покушајима ревизије позитивне историјске науке у односу на
Балканско полуострво. Овај нови тренд немачких друштвених
наука се не ограничава само на актуелну историју, дакле на вре-
ме грађанских ратова и распада друге Југославије, при чему се
– као што је познато – неуморно тврди да су само и искључиво
Срби били “једини кривци, агресори, геноцидне убице, етнич-
ки чистачи, масовни силоватељи, оснивачи концентрационих
логора” и слично. Тај временски период, међутим, није тема овог
конкретног излагања. Тај ревизионистички тренд се не ограни-
чава чак ни на читав 20. век, већ се простире и на време османске
окупације српских земаља, па штавише и на време досељавања
Словена на ове просторе. Јер, као што је исто тако познато:
“Ко контролише прошлост, тај контролише и садашњост, али
и будућност”.

Садржај:
– Ревизија историје Балкана од немачких универзитетских и
академских институција у односу на 20. век на примеру недавно
актуелизоване тезе: “У НДХ 1941-1945. се није догодио Србоцид,
геноцид тадашње хрватске државе над Србима”
– Ревизија историје Балкана од немачких универзитетских и
академских институција у односу на време османске владавине
српским земљама и у време досељавања Словена на ове просторе

– Језичко-филозофски приступ ревизији историје Балкана од
немачких универзитетских и академских институција на крају
20. и почетком 21. века (Теорија дефиниционизма)

I
Ревизија историје Балкана од немачких универзитетских и ака-
демских институција у односу на 20. век. на примеру недавно акту-
елизоване тезе: “У НДХ 1941-1945. Се није догодио Србоцид, гено-
цид тадашње хрватске државе над Србима”

Млади немачки историчар Александер Корб је на берлинском
Хумболт-Универзитету успешно одбранио своју докторску тезу
из области историјских наука под насловом: “У сенци светског
рата. Масивно насиље усташа над Србима, Јеврејима и Ромима”.
Научници, који су били задужени за законом предвиђене експер-
тизе у односу на његов научни рад (проф. др Јерг Баберовски,
проф. др Киран Клаус Пател и проф. др Михаел Вилт) једногласно
су му доделили највишу могућу оцену, summa cum laude. Проф.
Баберовски пише у образложењу свог предлога највише оцене,
поред осталог, чак и: “Корбова дисертација је један изванредан
прилог истраживању геноцида и насиља. Нико више неће моћи
да убудуће пише о овој теми на до сада уобичајени начин.”
Шта је то што је револуционарно ново у Корбовом начину на-
учноисторијског третирања хрватске државе 1941-1945, коју су
Адолф Хитлер и Бенито Мусолини војном силом изнудили пош-
то су разбили и прегазили прву Југославију? То што Александер
Корба, несумњиво и непревидиво, дијаметрално разликује од о-
громног дела претходне (позитивне) историјске науке и истра-
живања овог периода историје Балкана, односно злочина гено-
цида у дотичној хрватској држави (осим наравно од става хрват-
ске историографије), то су његови основни постулати и финални
закључци. Он наиме тврди:

1. У тадашњој хрватској држави 1941-1945. “није се догодио ге-
ноцид над Србима” (стр. 34, 114, 205, 352, 373, 374.)

2. Клерикална компонента (хрватски католички клер и Вати-
кан) “није играла никакву битну улогу” при масивном насиљу над
Србима у хрватској држави 1941-1945. Тако је нпр. и насилно по-
католичавање Срба имало “искључиво секуларни карактер” (стр.
29, 73, 248, 285, 286, 363.)

Ово је несумњиво један радикални заокрет у истраживању исто-
рије НДХ тј. феномена геноцида, јер – како Корб успут наводи –
само о логору смрти Јасеновцу је до 1999. објављено 1188 моногра-
фија и зборника, као и 1544 научних чланака и прилога (стр. 297)
и Корб дакле улази у колизију са огромном већином тих научних
радова и њихових закључака. Његова дисертација, после које “ни-
ко више неће моћи да убудуће пише о овој теми на до сада уоби-
чајени начин”, као што је напоменуто, компатибилна је прева-
сходно са хрватском историографијом и њеним упорним релати-
визовањем и порицањем геноцида у НДХ 1941-1945, као и било
каквог (негативног) учешћа католичке цркве у том делу историје.
Тако нпр. и са ставом једног високог хрватског, интелектуал-
ног и клерикалног, ауторитета по имену Иво Омрчанин, Doctor
Theologiae, Juris, Juris Canonici, Advocatus Sacrae Romanae Rota,
Procurator Sacrae Congregationis Rituum, A. Iurisprudens and Pro-
fessor of Philosophy of Law, који је једва десет година по завршетку
Другог светског рата тврдио, не само да хрватска држава 1941-1945.
није извршила геноцид над Србима, већ да су напротив “Срби
извршили геноцид над Хрватима”. Оно што је значи револуцио-
нарно ново код Корба, то је – уколико је проф. Баберовски у пра-
ву – да је тиме најављена једна радикална промена парадигме у
немачкој историјској науци и то је већ више него довољан разлог
да се овом раду посвети пажња.

Кривотворена историја
04. 12. 2013
Бела Tукадруз

Тајна професора Младеновића

Живомир Младеновић, један од најзначајнијих проучавалаца на-
родне књижевности и српског реализма, сигурно тренутно и нај-
старији живи научник на овим просторима. Рођен је у години ка-
да је умро Лаза Костић – 1910, усавршавао се на Сорбони, а први је
докторирао на тези о Јовану Скерлићу, на Београдском универзи-
тету 1940. године. Познавао је Бранимира Ћосића, породично се
дружио са Исидором Секулић. Говори и преводи са више европ-
ских језика… У разговору који је са њим водила гђа проф. др Сла-
вица Гароња, дуговеки професор и научник изнео је на видело
једну велику тајну, која открива нешто недопустиво и у друштву
и у свету науке и књижевности. Видећете о чему је реч. ЗАВЕТИ-
НЕ су одлучиле да овај разговор публикују у целини као књигу, и
објаве је као дигитално и непрофитно издање, са не само све-
српским него и планетарним дометом. За изучавање српске књи-
жевности и неславних прилика у њој у другој половини 20. века,
ова књига представља врло подстицајну грађу!…

Из књиге “Тајна професора Младеновића”, одломци:
…Определили сте се за докторат о Јовану Скерлићу код професо-
ра Павла Поповића. Да ли нам можете из личног угла предста-
вити портрет овог знаменитог научника, као и одлуку да се
баш у свом докторском раду определите за дело Јована Скерлића
и како је текао Ваш рад на тој теми?

Моја рана књижевноисторијска и критичарска активност била
је од утицаја да добијем Скерлића за докторску тезу. Када сам
се 1936. године, после дипломирања и одслужења војног рока, ја-
вио Павлу Поповићу да ми одреди тему за докторски испит, ре-
као ми је да му поднесем списак од десет писаца од којих бих
једног могао да обрадим. Ја сам му поднео списак, међу њима и
Борисава Станковића и Лазу Костића (које бих најбрже могао да
спремим). Када ме је упитао кога бих најрадије обрадио, одлучио
сам се за Љубомира Ненадовића, али ми је он рекао да је њега већ
узела Паулина Лебл Албала, и одредио ми Јована Скерлића, који
је био последњи на списку. То је тада била најтежа могућа тема.
Не верујем да ми је њу дао да би ме упропастио како су ми неки
говорили. Пре ће бити да му је било стало да Скерлића, који је за
живота био популарнији од њега а у то време превише уздизан
код нас и у свету, сведем на праву меру.

Ја сам тему прихватио јер сам био уверен да сам јој дорастао,
као што бих и сваку другу прихватио коју ми је могао одредити.
Међутим, што сам више улазио у проучавање Скерлићева живота
и рада, при чему је требало обухватити његов буран живот и сло-
жене политичке прилике код нас и у свету, као и његова много-
бројна дела, све више сам увиђао да је тема сувише обимна. О то-
ме сам се пожалио професору Белићу, у једном писму из Париза,
где сам се налазио на постдипломским студијама са стипендијом
француске владе, који је пажљиво и са симпатијама пратио мој рад,
и он ми је предложио да обрадим само тему Језик Јована Скер-
лића. То ми се допало и био сам спреман да послушам његов савет,
али кад сам затражио одобрење Павла Поповића, он се томе од-
лучно успротивио и остао при томе да обрадим целога Скерлића.
Када сам се вратио у Београд, ја сам, и поред заморне дужно-
сти суплента, а затим и професора III, па и VIII мушке гимназије,
прионуо да скупљам потребну грађу за осветљавање Скерлићевог
живота и рада. С времена на време састајао сам се са професором
Павлом Поповићем у пријатној атмосфери негдашње Академији-
не кафане. Њега су интересовали резултати мога истраживања и
са пажњом их је пратио, али, онако како је имао обичај и на испи-
тима, није ми постављао никаква питања нити је било каквим
саветима утицао на моје даље истраживање, свакако зато што је
увиђао да се успешно сам сналазим и да ми нису потребни никак-
ви савети и упутства за даљи рад.
Тада су били врло повољни услови за то истраживање. Богата
некадања Народна библиотека на Косанчићевом венцу имала је
сачуване све часописе и листове у којима је Скерлић од ране мла-
дости почео сарађивати. Поред тога, били су у животу многи који
су га познавали, дружили се и пратили његов јавни и књижевни
рад. Његова сестра Јелена (удата за професора Владимира
Ћоровића), ставила ми је на увид његову писмену оставштину, са
писмима која је писао њој и рано преминулој сестри Јованки, као
и другим члановима породице. Скерлићева писма ставила ми је
на располагање и његова супруга Клара, која је, на моју молбу, на-
писала и опширне мемоаре на француском језику, у којима сам
нашао драгоцене податке о његовом животу и раду.
Када сам већ био прикупио главни део грађе за цео Скерлићев
живот и рад, изненада је умро професор Павле Поповић, 1939.
године. Његова смрт ме није омела у раду, јер сам за све време
грађу скупљао и тезу почео да обликујем самостално, без икакве
његове помоћи. Међутим, она ме је ослободила кочнице, која ме
је ометала да заокружим тезу и раније је завршим, у тим тешким
временима. Како су се политичке прилике у свету погоршале,
било је све очигледније да ратни вихор неће мимоићи ни нашу
земљу, па су почеле припреме за њену одбрану, а ја сам као резерв-
ни интендантски потпоручник био више месеци мобилисан ради
активирања једне противоклопне артиљеријске јединице. Због
тога сам одлучио да тезу поднесем ради одбране скраћену (колико

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026