Немачка ревизија историје Балкана на крају 20. и почетку 21. века

(Механизам политичко-идеолошки мотивисане виртуализа-
ције стварности [Теорија дефиниционизма] у служби хегемони-
јалних циљева)

У другој половини деведесетих година сам по први пут објавио
став да је Савезна Република Немачка до уједињења две немачке
државе несумњиво заслуживала епитет “европске Немачке”, а да
је потом појам настајања једне “немачке Европе” постао много при-
меренији новонасталој стварности. То се може илустровати и на
примеру историје Балкана у последњој деценији 20. века.
Од почетка акутне фазе кризе у бившој Југославији, следст-
вених грађанских ратова и распада савезне државе, немачка по-
литика, медији али и научне институције су били активни и из-
узетно вирулентни чиниоци овог и оваквог развоја ситуације.
Тиме је недвосмислено најављен “Нови светски поредак”, у нај-
мању руку у Европи.
У даљем разматрању, тежиште се налази на улози немачких
универзитетских и академских институција при систематским
покушајима ревизије позитивне историјске науке у односу на
Балканско полуострво. Овај нови тренд немачких друштвених
наука се не ограничава само на актуелну историју, дакле на вре-
ме грађанских ратова и распада друге Југославије, при чему се
– као што је познато – неуморно тврди да су само и искључиво
Срби били “једини кривци, агресори, геноцидне убице, етнич-
ки чистачи, масовни силоватељи, оснивачи концентрационих
логора” и слично. Тај временски период, међутим, није тема овог
конкретног излагања. Тај ревизионистички тренд се не ограни-
чава чак ни на читав 20. век, већ се простире и на време османске
окупације српских земаља, па штавише и на време досељавања
Словена на ове просторе. Јер, као што је исто тако познато:
“Ко контролише прошлост, тај контролише и садашњост, али
и будућност”.

Садржај:
– Ревизија историје Балкана од немачких универзитетских и
академских институција у односу на 20. век на примеру недавно
актуелизоване тезе: “У НДХ 1941-1945. се није догодио Србоцид,
геноцид тадашње хрватске државе над Србима”
– Ревизија историје Балкана од немачких универзитетских и
академских институција у односу на време османске владавине
српским земљама и у време досељавања Словена на ове просторе

– Језичко-филозофски приступ ревизији историје Балкана од
немачких универзитетских и академских институција на крају
20. и почетком 21. века (Теорија дефиниционизма)

I
Ревизија историје Балкана од немачких универзитетских и ака-
демских институција у односу на 20. век. на примеру недавно акту-
елизоване тезе: “У НДХ 1941-1945. Се није догодио Србоцид, гено-
цид тадашње хрватске државе над Србима”

Млади немачки историчар Александер Корб је на берлинском
Хумболт-Универзитету успешно одбранио своју докторску тезу
из области историјских наука под насловом: “У сенци светског
рата. Масивно насиље усташа над Србима, Јеврејима и Ромима”.
Научници, који су били задужени за законом предвиђене експер-
тизе у односу на његов научни рад (проф. др Јерг Баберовски,
проф. др Киран Клаус Пател и проф. др Михаел Вилт) једногласно
су му доделили највишу могућу оцену, summa cum laude. Проф.
Баберовски пише у образложењу свог предлога највише оцене,
поред осталог, чак и: “Корбова дисертација је један изванредан
прилог истраживању геноцида и насиља. Нико више неће моћи
да убудуће пише о овој теми на до сада уобичајени начин.”
Шта је то што је револуционарно ново у Корбовом начину на-
учноисторијског третирања хрватске државе 1941-1945, коју су
Адолф Хитлер и Бенито Мусолини војном силом изнудили пош-
то су разбили и прегазили прву Југославију? То што Александер
Корба, несумњиво и непревидиво, дијаметрално разликује од о-
громног дела претходне (позитивне) историјске науке и истра-
живања овог периода историје Балкана, односно злочина гено-
цида у дотичној хрватској држави (осим наравно од става хрват-
ске историографије), то су његови основни постулати и финални
закључци. Он наиме тврди:

1. У тадашњој хрватској држави 1941-1945. “није се догодио ге-
ноцид над Србима” (стр. 34, 114, 205, 352, 373, 374.)

2. Клерикална компонента (хрватски католички клер и Вати-
кан) “није играла никакву битну улогу” при масивном насиљу над
Србима у хрватској држави 1941-1945. Тако је нпр. и насилно по-
католичавање Срба имало “искључиво секуларни карактер” (стр.
29, 73, 248, 285, 286, 363.)

Ово је несумњиво један радикални заокрет у истраживању исто-
рије НДХ тј. феномена геноцида, јер – како Корб успут наводи –
само о логору смрти Јасеновцу је до 1999. објављено 1188 моногра-
фија и зборника, као и 1544 научних чланака и прилога (стр. 297)
и Корб дакле улази у колизију са огромном већином тих научних
радова и њихових закључака. Његова дисертација, после које “ни-
ко више неће моћи да убудуће пише о овој теми на до сада уоби-
чајени начин”, као што је напоменуто, компатибилна је прева-
сходно са хрватском историографијом и њеним упорним релати-
визовањем и порицањем геноцида у НДХ 1941-1945, као и било
каквог (негативног) учешћа католичке цркве у том делу историје.
Тако нпр. и са ставом једног високог хрватског, интелектуал-
ног и клерикалног, ауторитета по имену Иво Омрчанин, Doctor
Theologiae, Juris, Juris Canonici, Advocatus Sacrae Romanae Rota,
Procurator Sacrae Congregationis Rituum, A. Iurisprudens and Pro-
fessor of Philosophy of Law, који је једва десет година по завршетку
Другог светског рата тврдио, не само да хрватска држава 1941-1945.
није извршила геноцид над Србима, већ да су напротив “Срби
извршили геноцид над Хрватима”. Оно што је значи револуцио-
нарно ново код Корба, то је – уколико је проф. Баберовски у пра-
ву – да је тиме најављена једна радикална промена парадигме у
немачкој историјској науци и то је већ више него довољан разлог
да се овом раду посвети пажња.