Радован Караџић
Гаврило Принцип
Болујемо од замагљеног лика
Брата Бога и Претка.
И смрт је разводњена
И преварена,
Али то строго око моћника
Никад
Неће прекрити њена мрена,
Никад без метка.
Лудило, стој!
Небесима крстари туђи Бог.
Исисао је из планете жест
Европски шпицлов. Гле, видик се љуља.
Расуло стој! Све је замагљено.
Ослабила пест.
У крвотоку су коловрати муља.
Чуј ловачки рог, како понесено
Гнезда разара, подмићује свест.
Свет је узјахао незнану бедевију
И у незнани језди крај.
Љескају бесмислице на грудима цара,
Припитомиле су нашу змију.
Још његов строги Бог по небесима џара,
А наш нас благи зазивље из чечара:
Хајдуцима и испосницима навлаче шлингерај.
Лудило стој! Небесима се Бог туђи шеће,
А наш се збуњен у жбуње крије и неће,
И не сме из цријемуше, из липе, из птица,
У речник страха сакривен,
У речи забрањене.
Су чим ћеш на небо, Гаврило? И на које небо?
Време се гаси и вене.
Пуцај у звекет блиставих бесмислица,
Пуцај у свеважеће небо, у небо неважеће!
Лудило стој! Деснице сажми расуло!
Душе, пуцај у цара,
Изоштри врховно чуло!
У моћно колено епохе пуцај,
Нек клецне време,
Нека царевине побркају теме,
У Бечу нек занеме,
На небу нек занеме!
У цара, Душе, пуцај:
Нек меци свемисо уздрмају и затресу,
И кликуј нашега Бога из дрвећа!
А потом – нек нас столећа
Понесу!
Нек свитне на нашем запуштеном гробљу
И засветлуца,
И моја белокост,
И звезда,
И свећа.
Коментари