03.
Нада Петровић

Долази циркус

Из циклуса Долази циркус

Шта год да урадимо бићемо криви,
ништа да не урадимо биће наша кривица
и одбрана и напад попримиће једно исто лице
на позорници где ћемо бити присиљени
да статирамо у туђим споредним улогама,
у представи силе и обмане великих играча...
За то време једни ће да звижде,
други да аплаудирају,
трећи да наплаћују карте,
четврти да дремају...
За то време пси рата и ратнохушкачи
таламбасаће испред улазних врата,
баждариће на крв све који су у близини...
Што се мене лично тиче:
Одјебите више од Балкана,
нисмо рађале синове
да би на гробљима гајиле цвеће.
Погледајмо колико је крстова,
колико је нишана,
колико је гладних уста
и болесне деце...
Погледајмо где смо били,
а где смо сада...
На крају представе,
ако се одржи,
остаће на бини прах и пепео,
а циркус ће на неком другом месту,
(за неке друге гледаоце и папараце)
да разапиње шаторска крила,
од црних и од белих марама.

Срам...

У злом времену прозлише се људу,
омутавеше умни, проговорише безумни,
говор поста клицоноша страха
како доживети, како преживети,
како свој на своме бити.
Нико више не говори да га чују
но је говор ради говора,
нико не договара, преговара, уговара,
нишче нико ништа не пита,
заборављање поста бављење, забављање и избављење,
и изнова одасвуд се и свукуд чује и почује
како неко неког наговара, оговара, приговара,
и однекуд стиже јека одговора, изговора, наговора,
а реч људска поста скупа као мајска киша које нема
где залуд је додолање, залуд молибденије, залуд све је.
Отворише се уставе, срушише се прадедовски бедеми,
наплавина сецикеса, разбојника и пробисвета
преплави и уздуж и попреко,
неки се одродише од рода,
приклонише зулумћарима и изродима,
други заборавише да ослушкују небо и земљу,
наслонишe и око и уво на сокоћало
а у њему све што је срцу мило,
понеко везује омчу кроз коју би ко кроз оман
светло свевидеће да угледа...
Старине узидане у ћеле-куле занемеше
не говоре ни оно што су раније знали:
“Срам вас од дупета било...
Да вас је од штрокаве гузице срамота.”
Ћутке се збијају у редове да направе места
нама који се још увек надамо и верујемо
док кудељне нити у конопце упредамо
и набрајамо шта су нам све узели од живота.

На Кадињачи

Стајала сам на том месту са осмехом на лицу,
гле облак као птица кружи у лету,
гле млада веверица претрчава преко брдашца,
мачка луталица је прати леним погледом,
псић се склупчао крај њених задњих ногу и дрема,
у даљини се као црвена застава назире кров и дим као лук,
и одједном као гром из ведрог неба
стрела песме одапета из сећања,
речи Славка Вукосављевића
и делић Кадиљаче
“— За нове дане — да свима сване!
Да ове стазе поштени газе!
Да више нема гроба до гроба
ни глади покрај кућнога плота,
да нема таме, да нема роба,
да буде топло од живота!
У цеви љубав,
мржњу и јед —
напред,
напред!”
И неста осмех
и неста птица
веверице као да никад није било,
мачка и пас се склонише испод полеглих јелкица,
магла заклони црвену боју заставе која као да се око јарбола
обавила,
и песма доби одјек као да бубњеви позивају изнова за напад:
“Да више нема гроба до гроба
ни глади покрај кућнога плота,
да нема таме, да нема роба,
да буде топло од живота!”,
и склизну суза, помислих у почетку кишна кап се слива,
сустиже је друга, па трећа, као да и оне крећу у бој,
ал' против чега и против кога кад је постало хладно од живота,
а питање се следи на уснама, шта ли би рекао командант батаљона
када би могао да се овде и сада врати, да ли би командовао као онда
Напред, напред или би можда крајем шињела брисао са лица
кишне капи?

Да се пробудимо

Јесу ли нас то заборавили
Свеприсутни и Свезнани?
Докле ће ова ноћ да траје?
Отегла се ко гладна година.
Огласише се и први и други петлови, а не свиће?
Погасише се све звезде и на крају Звезда Даница,
а ниоткуд ни са које стране ни трун видела,
пекари давно сручише потквас у наћве,
до сад им је прекипело на све стране,
теста до колена, до струка, до грла,
удавиће се у соли, брашну и води
док први зрачак падне на суварке
и скине росу, кресивом и кременом да ужагре искру,
пламичак да лизне шушку, цепљике и треске,
да набацају чамовину и огањ да подјаре,
лопови се давно скрасили у својим кућама,
ноћобдије и снохватачи куњају крај огњишта,
сове се трећи пут враћају из лова и изнова иду,
слепи мишеви прогледали на оба ока,
загледају у неверици куће које посташе пећине,
неко из даљине довикује, само одјек чујемо,
“Сунце вам калаисано, докле ћете да мртвујете,
будите Јутро, пробудите га, да се пробудимо.”

Слични текстови


Игор Ремс
Свети Сава

Стојан Бербер
Дечани

Владимир Савић
Етида о додиру

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019