Драган Стојановић
Летња школа
Та кућа,
која није кућа,
него четири зида без крова,
у разређеној шуми,
које, нагореле, у ствари и нема –
тек ноћу у њој звериње очи и буљине,
близу мора,
које се не види,
не чује: ако се огласи једном годишње,
кад из таласа затутњи бесно слово,
у превеликој води превелика вода –
иначе по обали остају мирна слова
од алги и црне травуљине,
ето ту
поучавам ја девојчицу,
чије је срце на мом уху,
ко је Едип, шта се збило на Колону,
а нигде ту нема Едипа,
само неки сјај у ваздуху:
не зна се
како и зашто.
Deаr Morgen
Није твој страх као мој,
ни прах праха на руци,
ни ноћи ноћ самотна сна.
Твоја је мисао сасвим друга,
твоје мисли су тамне тврде
као корали на дну, дну дна.
Ни твоје усне нису као моје,
ни твој дах. Празник је теби
увек дању, увек плав, и плах.
Ти не знаш шта је било, твој лет
није само твој, ни само лет.
Твој длан је мек, али не као мој,
речи те не слушају, ни ти њих.
Ипак ће твој час бити и мој:
јутро и јутро, у исти мах.
Прометеј
Док Прометеја кљују,
Ми такође вечерамо.
Вино, коњак: мркла ноћ
Сито
Да пробере ту је, кад прозре,
звонка зрна и замукла,
изнурена, неизнурена,
тако да светла нужност и тамна
обаве своје
(мало знамо о томе) –
да пропусти даље
што ни говором се
ни ћутањем неће дати
сивој стрмини смрти,
и добро добије очи и прогледа,
јер то је потребно
и добро:
одржати се.
Одржати се.
јер и закон, и зрак, и црни кључ
ту су:
спокојство сита –
што је нужно, одустати
од себе не може, као ни цвеће...
јер плаветни језик
јачи је од гласова пећине
о којој се муцајући толико прича.
Видимо, после свега:
прозирно, густо, зна оно
шта ради,
шта морају пријатељи.
Коментари