Момир Војводић
Потоња ноћ Гаврила Принципа
(триптихон)
1.
У ћелији Терезина труне
Лице моје младости и наде,
Обасјано бљеском царске круне,
Која од мог метка у прах паде.
Зазиданом тмушом и крменом
Миљацка ми крвотоком тече
И спаја ми очи са временом:
Да знам кад је јутро а кад вече.
Убојна је тмуша моје ноћи,
Крв ми у њој остаје без моћи
Да отопи лед са мојих рана;
Пуцао сам у носача мрака,
Плану тама од жалца и зрака
Мог високог Видовога дана.
2.
Смрт похита по срећнога роба
И отме га џелату из руке,
А моја Смрт, у духу мог доба,
Чека да јој гризем тврду муку
Прелажења у камен – без кога
Вазнесења не бива без жртве.
Без камена ко бане пред Бога
И своје ће изгубити мртве.
Смрт моја се са очима змије
Мом напору да јој приђем смије
И мами ми руке њен стас бајни;
У зиндану за мртве другове
Шетам задње и троме кругове
И грем Смрти на састанак тајни.
3.
Очи су ми угасили тамом,
Осушили ланцем десну руку,
Притиснули душу муком чамом
И бацили у зјап и у муку,
Извијена искро из кремена,
Ти која си у мењи синула
При удару огњила времена,
Кад је тмуша на мој род зинула!
У ћелији с грлом без јаука
И без сивог затворског паука,
Пишем зубом по каменом своду:
По Бечу ће ићи наше сјене,
А по царским дворанама зјене
Уплашену гледати господу.
Коментари