02.
Љубица Милетић

Тако је било господине

Господине, нас су ножевима, јатаганима
У пољима, на забранима. Нас су огњем
И узлима. У Цариграду, у Пешти…
Нас су железним иглама у око. Српом у кичму.
Нас су иноверним крстом. Сачмом. Нас су
Господине, везали, мењали, продавали, резали…
Нас су коњима одводили, мутним вировима приносили
Нас су заводили свилом и златом. Нас су
Богатом псовком кад нисмо хтели
Бити робом.
А ми смо ти, Господине, цркве зидали
Децу крстили, песме певали, ми смо ти
Крвав хлеб сејали. У плећку гледали
И молили далеког Бога да нас не одрине.
Да нас узнесе до себе у висине. Да нам
У вид светлост спусти! Да ни мртве, под крстом,
Не напусти. Ми смо ти, Господине, између звезда
Пут тражили док смо ово убого тле
Уместо водом, крвљу својом појили!

Ми смо ти, Господине, из праха на ноге стал
Сломљених ребара коње појахали.
Рањеном руком стегове носили. И понекад,
Само понекад, после свих бојева
На леђима мртвих, понеку чашу вина испил
Ми смо ти увек исти били. Вековима у слами
И слави! Вековима ни криви ни прави!
Сами себи последњу свећу палили.
И нисмо клели што је Богом дано,
Само смо име бранили, велмошко.

А било је и да смо боси на леду, голи на сунцу
Камен о врату носили и кад нисмо морали.
И стајали, стајали усправни
Док су нас сланом рибом варали и ускраћивали
Воду. Тада смо пловили у мрак.
Из њега опет у борбу за оно што смо сањали.
И опет су нас варали. И клели.
А ми смо узалудно дате удове дрвеним мењали
И нисмо стењали, чврсти у вери.
Само смо певали док смо умирали.
И ево, и данас певамо. Ми ти се, Господине,
Тешко мењамо. И они то знају.
Нас просто ни векови не сламају, код нас ти
Лажна знања кратко трају јер су нам кости
Пуне олова, и ножева, и главе пуне корова
Што изнад њих питомо расте.
Ми ти и поред свега са кровова не дирамо
Гнезда која нам свију, дошавши из далека,
Дивље ласте.

И памти ово, Господине, ово вековне ране
Из мене говоре… Ово мртви из мојих уста
О себи и прецима, нечуно зборе.
Ако неко негде помене ову земљу,
Хоћу да све знаш…

Слични текстови


Катарина Сарић
Егзистенцијална

Слободан Бранковић
Благи наклон

Љубивоје Стефановић
Протокол дна

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019