Истинита повест из Великог рата о сну вечне пене

ЛИЦА:
Вила
Судски Пуковник Бојовић
Капетан Александар Т. Петровић
Професор Сретен Аџић
Судски Послужитељ
Штабни Ађутант
Војник
Музичари

СЦЕНА 1: Вила и Музичари
Импровизована судница

За дрвеним столом седи судија, пуковник Бојовић. Иза на зиду сли-
ка регента Александра. Испред њега на столици, као оптужени,
седи официр у униформи без опасача. На клупи попречно према њи-
ма седи судски послужитељ. Поред врата стоји војник.

Улази вила у сноликом костиму, пева и говори стихове:

Вила:
Блаженство је мисли живот дати
да у мрклој ноћи луч запали
за те дане кад сви буду стали.
Тада свет што се у мисли крије
нек’ се врати, нек сјајем заблиста
минули живот с отпалог листа.
И ћутање присно овде грех већ није
јер тражимо пажњу да звуке што мòре
надгласи лепота речи што се зборе.
Представа се ова поклања животу
који ће смрти смерни осмех дати
због свих дела које вечност прати.

Повлачи се и руком показује на музичара који свира сетну мело-
дију са српским мотивима.

СЦЕНА 2: Пуковник Бојовић и капетан Александар Петровић
Пуковник Бојовић(устаје и говори реско разбијајући атмосферу
коју је створила музика): Преки војни суд почиње заседање. Оп-
тужени Александре Петровићу устаните!

Оптужени официр одлучно устаје. Укочи се у војничком ставу.

Пуковник Бојовић (чита):
Капетан Александар Т. Петровић, командир треће чете, четвртог
батаљона, трећег пешадијског пука Моравске дивизије. Рођен 1886.
године у Стрелцу, по занимању учитељ из Пирота, завршио Учи-
тељску школу у Јагодини. (за нијансу повисује тон) Одбио наре-
ђење команданта пука да одмах крене у јуриш, а потом и наређе-
ње да његовом ађутанту преда команду чете. Да ли је то тачно?
Александар:
Јесте, господине пуковниче.
Пуковник Бојовић:
Шта можете рећи у своју одбрану? (кратка пауза) Ми смо у рату!
Суд је већ изрекао смртну пресуду пуковнику Драгутину Дими-
тријевићу Апису. Ви сте, господине капетане, урадили довољно не
за једно, него за два стрељања.
Александар:
Не желим ништа да кажем у своју одбрану нити мислим да се
браним.
Пуковник Бојовић:
Шта то значи?
Александар:
Бранио сам се где је требало. Изволите наређење које сам добио.
(Вади из горњег џепа униформе папирић и пружа га судији.)
Пуковник Бојовић (чита гласно):
Бранити Црну реку по сваку цену.
Александар:
Ја сам поступио по наређењу. Бранио сам положај на Црној реци
по сваку цену, и по цену одбијања послушности. Уосталом, наре-
ђење је сасвим јасно.
Пуковник Бојовић:
Не спорим. Али, откуд вам смелост да се супротставите коман-
данту пука?
Александар:
Нисам ја мислио о команданту, већ о мојој чети. Велики баук је она
за непријатеља. Војницима је тешка моја стега, али су у огњу рата
увек мање страдали од колебљивих чета. У борби сам увек био
испред мојих људи, јер сам чувао њих, а не себе. То српски ратник,
сељак зна да цени. Ниједан ме није напустио у одсудним трену-
цима. Отуда смелост за коју ме питате. А Суд нека то цени како
зна и може.
Пуковник Бојовић (загледа се у капетана): Суд се повлачи. (гласно)

Александар остаје сам. Говори сам са собом, наглас, окренут пу-
блици полупрофилом.

СЦЕНА 3: Александар
Александар:
Атанасије, Богољубе, Влајко, Чедо, Трајане… како да вас збројим
редом, где сте, гледате ли одозго? Где сам вас водио и куда сам
стигао? Ниједна нас чаша није мимоишла. Тресу ме сећања, пеку
ме мисли, секу ме чемер хуке и сабласти рата, гуши ме крвави
кошмар, бес и ужас. Још ми у глави јече експлозије и рафали, се-
вају узвици и пробадају јауци, нос ми је пун барута. Моје око,
коме плач не прија, сузи за драгим збором покошеним. Будим
старе туге к’о из праха, али сада вас нема, од бојног поља оста ми
само ова клупа.

Окреће се ка публици

Александар:
Каква је ово представа? Да ли су та лица ја и њихова игра дал’ је
моја? Говорио сам Стеви Јаковљевићу, можда ће записати, да отво-
реним очима гледају живот само они који ће умрети. И какву је
црту, непрелазну линију требало да повучем да бих вас тамо да-
леко одбранио од несите смрти? Повлачење линија сам замишљао
другачије. Вукао сам их у мојој школи у Пироту кредом, а не ми-
траљезом, јер ја сам само учитељ. Завршио сам, као први у колу,
Учитељску школу у Јагодини јер сам волео тај позив, јер сам хтео
да носим лучу.

Александар устаје и црта на зиду 1 + 1 = 2. Онда замишљено пре-
цртава и пише 1 + 1 = 1

Александар:
Ништа се не помера и не сабира у овом свету. Мој деда, поп Гли-
горије из Стрелца, дизао је буну у тада турској Лужници. И сањао
тренутак када ћемо се ослободити из турског пакла. И када смо
успели, одмах је пакао спремно показао своје друго лице, дошао
је са севера да нас поново прогута. Где су снови предака сада док
чекам смртну пресуду у опет срушеној земљи? Виде ли они ово?
Или мртви не желе да гледају јер унапред знају исход.
Сретен Аџић, директор наше школе у Јагодини, у кога смо гле-
дали као у Спаситеља, учио нас је да је слободи једнака само ис-
тина. Био сам збуњен, хтео сам да верујем, али са свих страна су
стизали позиви да се све остави и крене негде даље, обећања да ће
бити боље ако пристанемо уз ово или оно, следимо ли ове или оне,
мислимо ли и говоримо не марећи за оно што јесте. Кад је једном
шетао у дворишту, пришао сам му и наглас рекао своје муке.