Писмо мајци

Драга мама,
Не могу да лажем. Не могу ти рећи да сам постала по професији
писац, историчар, нити пак антрополог, социолог или полити-
чар. Ја сам, мајко, она којој си “заборавила” рећи да је читава тво-
ја фамилија побијена тог хладног фебруарског дана 1942 год. По-
бијено је двадесет двоје чељади из Стијаковића у Мотикама, без
иједног испаљеног метка од комшија Хрвата – шокаца, предво-
ђених фра Филипом Мајсторовићем из петрићевачког самоста-
на. Твој тата је покољ преживио јер је био заробљен и одведен у
Њемачку. Али не и његова дјеца из првог брака – укључујући и
шестомесечног сина, набоденог на бајонет, којег никад није ни
видио. Преживео је покољ и стриц Драган, којег је његова мама
сакрила испод кревета и зашушкала јастуцима, па је гледао како
једно по једно од укућана падају у локвама крви.
Никада нико мени ово казао није до књига врхунског истори-
чара Лазара Лукајића “Фратри и усташе кољу”.
Зар сам ја ово, мајко, пуким случајем из књиге сазнати морала?
Осјећам се преварено, празно и тупо. Не осјећам бол, само језу
која ме прожима кад се деде сјетим како је само хрватске шокце
мрзио. Ја сам мислила да деда њих не воли јер је мој тата у рату
био, па сам његово понашање са грађанским ратом у Босни (1991–
1995) повезивала. Сад ја знам да то дубље коријене има.
Истраживала сам. Морала сам. Савјест ми није дозвољавала
да окренем леђа овом откровењу. Морала сам сазнати разлог ова-
квог монстуозног злочина. Није ми јасно како се то могло десити.
И зашто сте сви ћутали? Зашто сте ми говорили да је онај споме-
ник, са именима силним, иза куће дедине, подигнут крави Ди-
куљи коју сте ви као ђеца много вољели?
Мајко, хтједох да ти кажем да мислим да знам разлог зашто
ти је фамилија побијена. Није само Павелић крив. Онај Павелић
којег је деда знао тако масно да опсује, а да дода и Степинца приде.
Сјећаш ли се ти мајко, кад је Папа долазио у родну ми Бања-
луку да беатификује тамо неког свеца у том истом самостану на
Петрићевцу, одакле је и кренуо покољ оближњих села предвођен
фратром? Мора да се сјећаш, јер је деда био много бијесан и хтио
да на све четири (двије ноге и двије штаке) иде да га убије.
Е, тај неки светац Иван Ханс Мерц се зове.
О њему ћу ти казати мало боље.
Он је мајко, рођен од оца аустроугарског окупатора Босне и ма-
ђарске Јеврејке, по зањимању проститутке, у мојој Бањалуци. Од
родитеља је примио пристојно, либерално, грађанско васпитање,
баш као што сте и ви мене васпитавали. Али од њих није добио
никакву духовну подлогу. Мајко, Иван је био добро, пристојно,
интелигентно дијете. Али у мојој гимназији, мајко, угледни римо-
католички лаик, професор књижевности, научио је Ивана кроз
књижевност да посматра свијет кроз призму римокатоличких
“истина” и моралних поука “цркве”. Кроз књижевност, мајко, ва-
спитавао га о католицизму, али без иједне ријечи о вјери!
Иван се, мајко, упецао у римокатоличку замку, а ни свјестан
био није. Нису му ни родитељи свјесни били. Млади интелекту-
алац, жељан знања, добио је стипендију од језуита да студира на
католичком институту у Паризу. Родитељи су му срећни били
што је такву престижену стипендију добио. Сваки родитељ жели
најбоље за дијете своје. Језици су му добро ишли, знао је перфект-
но говорити и њемачки и француски.
Утицај вјере посијан од римокатоличког лаика још у гимна-
зији имао је толико велик утицај на живот његов да је своју док-
торску дисертацију успјешно одбранио на француском језику у
Загребу. А носила је назив Утјецај литургије на католичке писце
у Француској”.
Међутим, мајко, његова заљубљеност у вјеру, оданост “цркви”,
а посебно папи, није остала неопажена у Риму.
Папа Пије XI лично позива младог новопеченог доктора Ива-
на, у чије школовање је “црква” много уложила. Позива га да и на
Балкану, а по угледу на Италију, оснује злогласну “Католичку
Акцију”. Знам да не знаш шта је то, јер сте и ти и тата у “Соколо-
вима” били.
Док сте ви ишли на приредбе, игранке, такмичења које су “Со-
колови” организовали за младе, либералне људе, “Орловска” орга-
низација је, стриктно у католичкоме духу, младеж васпитавала.
Ту организацију је Иван Мерц основао.
Ударио им је, мајко, трајне темеље доктрине римокатоличке
“цркве” и “Католичке Акције”. Од те 1922. године, генерације и ге-
нерације младих католика васпитавало се у чисто религиозном
духу. Да буду одани цркви и папи. По било коју цијену. Па и цијену
живота. Тако су, мајко, насилно створили данашњу државу Хр-
ватску. Изједначили су тамо том народу појам вјере са појмом на-
ционалности. Почео је политичар Анте Старчевић да сије клицу
мржње према другим народима још с краја 19. вијека и да буди
хрватску учмалу свијест, а Иван Мерц је другим, вјерским путем
изједначио појам “хрвати” са појмом “римокатолици”, те тако на-
стаде држава Хрватска (Civitas Dei) очишћена од било које друге
народности и од било које друге вјере. И то још прије Хитлера и
фашизма!
Ова Мерцова организација, “Орлови”, била је приморана ше-
стојануарском диктатуром да се распусти, али се њихов предсјед-
ник, др Иво Протулипац, веома добро снашао, па је брже-боље
основао другу организацију која ће дјеловати на чисто “религи-
озном” основу. А у ствари, то је иста организација била, са истим