Поезија
01. 03. 2015
Бојан Памучина

Видовдан

У сеновит осмех нежан,
Сетан
Предео Јесењинових балада отиче,
Осмех, тај дивни зелени осмех
Очију мојих зелени осмех.

Са мора слутње
Лабуд Црн,
Низ врат наборе чежњи стреса
На светле реке плочника Града,
На Звона јутарња
слепа, усамљена;
На поља далека, прадавна –
Осмех, тај дивни зелени осмех
Очију мојих зелени осмех

Прегиба мојих
плавет и прах
Од плаветнила сећања на њега
Плављи сву Ноћ.
Плави смех и страх
Осмех, тај дивни зелени осмех
Болова мојих зелени осмех.

Двадесет и осмог лета

Како те само Провиђење,
Промисао, Он, сачува.
Од љупких и сличних, од нас самих,
И у множини деклинације:
Личних.

Ту смо немоћни, где резервне,
Зле гране, доступност раздваја,
Али сама ти бајковита стварност:
Дарива.

Пахуљама у снег, цела поезија скривена
Сав мисаони збор, слеме и говор.
Дим пешчани, бели,
У остави спава крумпир цели;
Оканце чије, око је мачије.

Сунце је прозор у месец загледан
Лице је света копреном белом
Заогрнута од налета ветра –
Девица лета.

Сине мој

Обгрљене риме пријатељства,
Лукавства путеви познати:
Дражи ми је Родион,
Него достојан сам, сен и сан.

У тренутку,
На баркама,
У мрежу је свод срушен:
Два су разломка на катаркама.

Као јабучица на прсту
Ноћу прецењен дан је
Како је само лако,
Омча заједничка нам:
Један је додир шаке, руке
Но, најважније познање туге
Устаје за неке друге.

Загрљај је тренутак крста
Понети га, и за маха,
У вечности барјак –
Надраста сен нашег праха.

Нема стидљивог Адама
Што прстом,
Несигурно,
Пред сенима синова својих
Опипава под дрветом руку
Пружену, благу.

Свезана је у поднебљу
Површност;
Свезана у час пешачни,
Мека дубина лука;
Тишина је пружена
Благовест
Долином описана рука.

Пуста

Нас је премрежила паукова клет
На гробљу свеопште мреже
Кад беше
И беше
И беше

Тренутно непомична
Тканина сна
Сећа на
Није се могло све изрећи
Имало се пар речи
И мало
И мало

Кад се то све преписало
И пребрисало
Сбесмислало
уроњено у непокрет
Смело напред
без издаје

Page 3 of 3
ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026