У сеновит осмех нежан,
Сетан
Предео Јесењинових балада отиче,
Осмех, тај дивни зелени осмех
Очију мојих зелени осмех.

Са мора слутње
Лабуд Црн,
Низ врат наборе чежњи стреса
На светле реке плочника Града,
На Звона јутарња
слепа, усамљена;
На поља далека, прадавна –
Осмех, тај дивни зелени осмех
Очију мојих зелени осмех

Прегиба мојих
плавет и прах
Од плаветнила сећања на њега
Плављи сву Ноћ.
Плави смех и страх
Осмех, тај дивни зелени осмех
Болова мојих зелени осмех.

Двадесет и осмог лета

Како те само Провиђење,
Промисао, Он, сачува.
Од љупких и сличних, од нас самих,
И у множини деклинације:
Личних.

Ту смо немоћни, где резервне,
Зле гране, доступност раздваја,
Али сама ти бајковита стварност:
Дарива.

Пахуљама у снег, цела поезија скривена
Сав мисаони збор, слеме и говор.
Дим пешчани, бели,
У остави спава крумпир цели;
Оканце чије, око је мачије.

Сунце је прозор у месец загледан
Лице је света копреном белом
Заогрнута од налета ветра –
Девица лета.

Сине мој

Обгрљене риме пријатељства,
Лукавства путеви познати:
Дражи ми је Родион,
Него достојан сам, сен и сан.

У тренутку,
На баркама,
У мрежу је свод срушен:
Два су разломка на катаркама.

Као јабучица на прсту
Ноћу прецењен дан је
Како је само лако,
Омча заједничка нам:
Један је додир шаке, руке
Но, најважније познање туге
Устаје за неке друге.

Загрљај је тренутак крста
Понети га, и за маха,
У вечности барјак –
Надраста сен нашег праха.

Нема стидљивог Адама
Што прстом,
Несигурно,
Пред сенима синова својих
Опипава под дрветом руку
Пружену, благу.

Свезана је у поднебљу
Површност;
Свезана у час пешачни,
Мека дубина лука;
Тишина је пружена
Благовест
Долином описана рука.

Пуста

Нас је премрежила паукова клет
На гробљу свеопште мреже
Кад беше
И беше
И беше

Тренутно непомична
Тканина сна
Сећа на
Није се могло све изрећи
Имало се пар речи
И мало
И мало

Кад се то све преписало
И пребрисало
Сбесмислало
уроњено у непокрет
Смело напред
без издаје