Високопречасни и часни оци, даме и господо, браћо и сетре,
Још као ђак основне школе одлазио сам у манстире Овчарскока-
бларске клисуре и чуо за владику Николаја кога су монаси и мона-
хиње још за живота сматрали светим. Он је, као епископ жички,
обновио овчарско кабларске манстире и водио бригу о њима па
зато касније, иако остао у изгнанству и отишао у далеку Америку,
он их је помагао и морално и материјално. Сви су монаси сваким
даном причали о њему и имали наду да ће он ,иако далеко, остати
од велике помоћи српском монаштву и српском народу који је
изашао из једне ратне беде а упао у другу беду скоро још тежу кад
је у Југославији завладао безбожни режим.
Касније када сам дошао у београдску богословију са светим
владиком Николајем и његовим делима и радом највише нас је
упознао тадашњи јеромонах Лаврентије који ће касније постати
епископ западноевропски и аустралијски и који ће у то време по-
кренути издање целокупних дела Епископа Николаја али у Не-
мачкој у Диселдорфу јер је тако нешто у то време у Југославији би-
ло непојмљиво. Једина књига Епископа Никалаја која се у то вре-
ме могла наћи и читати у Србији била је Охридски пролог издата
под именом Житије светих. Чак се ни оригинал имена није смео
спомињати.
Причао ми је касније епископ Лаврентије да су из верске без-
божне комисије, када су чули да ће да изда дела Еп. Николаја, оз-
биљно му запретили и рекли да ако изда дела Епископа Николаја
они ће му штампарију у Диселдорфу подићи у ваздух нашто је
владика Лаврентије одговорио: “Ја сам ово што јесам баш захваљу-
јући владици Николају и ја ћу да штампам његова дела а штам-
парију сам осигурао и ако је дигнете у ваздух ја ћу је обновити и
опет издати његова дела. За тако нешто може ме само смрт спре-
чити.” Богу хвала епископ Лаврентије је ипак, успео да изда дела
Светог владике у 15 томова. Било је забрањено уносити их у тада-
шњу Југославију или било шта што је писао Епископ Николај сем
ако би се некад понешто прокријумчарло али на велики ризик.
Као студент Богословског факултета, боравио сам шест неде-
ља у Немачкој ради језика и при повратку навратио сам у Минхен
у Библиотеку “Свечаник” коју је основао Св. Владика заједно са
протом Алексом Тодоровићем а где су се могла наћи поједина из-
дања Владике Николаја.
Видећи колико сам заинтересован за његова дела упитали су
ме да ли би желео и смео да узмем за себе и понесем његове а и још
неке друге књиге.
Рекао сам без размишљања да ћу да их узмем и понесем за
Србију па ако ме ухвате у возу био сам спреман да одем и у затвор
само да бих имао ова вредна дела владичина. Дакле добио сам књи-
ге епископа Николаја и још неке друге богословске на поклон и
кренуо сам назад за Србију молећи се Богу и Св. Владики Никола-
ју да ми их не пронађу. Моје молитве биле су услишене и ја сам та-
ко, поред Охридског пролога могао да читам и да дајем и другима
да читају књиге које су ми поклонили у библиотеци “Свечаник”.
Моји другови из богословије били су пресрећни када смо зајед-
нички читали али не и савим јавно да не би власти за то сазнале.
Читајући књиге Светог владике одушевљавао сам се њиховом
узвишеношћу а знао сам да отац Јустин Поповић, и сам заточеник,
у манстиру ћелије код Ваљева, једном годишње држи парастос
Владици Николају на који су ишли само најсмелији јер је удба пра-
тила свакога ко тамо долази. И у мени се пробудила жеља да кад
год могу и ја идем у манстир Лелић за ову прилику и да се придру-
жим најхрабријима, Отац Јустин би после Сваке Св. литургије и
парастоса за Еп. Николаја говорио о њему и његовом делу нази-
вајући га увек Свети Владика. Чиними се да су ти помени и мене
и друге који су се осмелили да дођу на њих посебно надахњивали
да истрајемо у нашим богословским студијама иако, у то време,
под најтежим условима.
Како је време одмицало наша сазнања о животу и раду Св.
Владике Николаја су расла и ми смо се све више интересовали
да пронађемо још неку књигу или бар чланак или песму коју је он
писао. Било је то врло тешко јер и онај ко је имао нешто од њега
није смео показивати.
Богу хвала данас је то све другачије.
Не бих хтео да говорим много из биографије Св. Владике јер је
то мање више свима познато. Скоро сви знају да се родио у селу
Лелићу код Ваљева на туциндан 5. јануара 1881 по новом календа-
ру близу манастира Ћелије где је крштен и добио име Никола а
касније учио и основну школу у истом манастзиру. Учитељ Ми-
хајло Ступаревић видевши његову мудрост и способност нагово-
рио је оца Драгомира и мајку Катарину да га обавезно пошаљу на
даље школовање. Они га упишу у ваљевску гимназију која је била
на гласу али није била потпуна него је имала само шест разреда.
Из гимназије је отишао у богословију у Београд и завршио је 1902.
Кратко време ради као учитељ у Лесковици и Драчићу код Ваљева.
Потом се отиснуо на запад где је у Швајцарској и Енглеској остао
од 1904 до 1909 научио језике и вратио се са два доктората једним
из богословља а другим из философије. Наставља наставнички
позив у богословији и кад се разболео заветује се ако оздрави да
ће се замонашити и служити Српској цркви што је и учинио 1909.
додавши своме имену слово ј и тако постаје од Николе монах Ни-
колај. Мудар по природи и Божијем дару а прочитавши раније
скоро све класике монах Николај проповеда и пише као нико до
тада. Како је једном рекао отац Јустин Поповић: “Српска душа је
муцала док се није родио Николај да јој нађе израза”. Бива запа-
жен у свим црквеним и националним и књижевним заједницама
и задивљује својом мудрошћу и знањем а и познавањем српских
и светских догађаја и збивања. Митрополит српски Димитрије
послао га је у Русију на Духовну академију у Петроград да се како
је рекао “оправослави”. И тамо је задивио својим знањем и живо-
том све професоре и студенте па га награђују да прође скоро целу
Русију.
У току балканских ратова а и касније јеромонах Николај ак-
тивно учествује у свим догађајима. Свуда су запажене његове про-
поведи пуне јунаштва и патриотизма које почињу да уливају сна-
гу Србима и малој Србији, која доживљава своју голготу, да из-
држе у неравној борби против освајача и окупатора. Није ни чудо
што је страдања српског народа и његово трпљење упоређивао са
Голготом и голготским крстом.
У најтежим данима по Србију на коју је ударила моћна Аустру-
гарска царевина председник српске владе Никола Пашић позива
Николаја у Ниш и шаље га у Енглеску и Америку да проповеда
праведну ствар за Србију и њен мученички народ и да сузбија ау-
строугарску пропаганду. Кад га је Николај упитао а шта да кажем
Пашић му одговара “кашће ти се само”.
Знао је мудри Пашић да ће још мудрији Николај знати да
штити српску праведну борбу као онај који је уз Христа и који
ће верујући у Његову божанску моћ помоћи да се олакша толико
тешко стање Србије и њеног народа.
Јеромонах Николај одмах полази за Енглеску а одатле оде и до
Америке па се понова враћа у Енглеску где непрекидно држи број-
на предавања и многе беседе и то свуда: у црквама, на универзи-
тетима, у биоскопсиким дворанама, по хотелима, колеџима, при-
ватним клубовима, и кућама објашњавајући са колико тешкоће
Србија води праведну борбу против Аустроугарске која је плани-
рала да Србију збрише са мапе света.
И у таквим приликама овај Божији човек и јеромонах успео
је да отвори очи и црквеним људима и политичарима и народу
моћне Британске империје и да их придобије за борбу на српској
страни. Само неке од тих беседа и предавања Николја Велимиро-
вића објавњене су у књигама на енглеском језику под насловима:
“Душа Србије”, “Србија усветлости и мраку”, “Духовни препород
Европе” и “Агонија цркве”.
Две од тих књига донео сам да их касније видите.
Међу првим говорима и предавањима Николајевим била је те-
ма “Место Србије у људској историји”. Ово је одмах објављено од
Одбора за проучавање интернационалних веза као свеска број 1 у
тој серији. У овој књижици објављене су теме: “Борба између над-
човека и свечовека” затим “Пре и после битке на Косову”, “Васкр-
сење понижених против гордих”, “Демократија и јунаштво у те-
орији и пракси”, “Велика борба за велику идеју – то је све”, “Увек
истинита према самој себи”.