Поводом пола века књижевног рада
Разговор са књижевником Божидаром Ковачевићем

Поводом педесете годишњице књижевног рада Божидара Кова-
чевића, београдски Дом омладине приредио је успелу пригодну
свечаност посвећену истакнутом песнику и приповедачу, заслу-
жном научном раднику, врсном преводиоцу као и редактору ни-
за значајних књига.
Почевши да објављује књиге од 1918. године Ковачевић је аутор
неколико десетина запажених књига док је по листовима и часо-
писима има публикованих преко 2.000 библиографских јединица,
огледајући се скоро у свим литерарним радовима. Међу најзначај-
нија Ковачевићева остварења бисмо убројали избор поезије “За-
устављени талас”, приповетке “Еснафски људи”, “Приче давних
времена”, збирку есеја “Из прошлости”, антологије “Љубавна ли-
рика” и “Парнас”, као и изврсне преводе и препеве Пушкина за
које је добио Државну награду Југославије. На Коларчевом уни-
верзитету и другде, Ковачевић је одржао око двеста предавања
од којих су му као најуспелија оцењена она о српској култури
средњег века као и она посвећена аналитичним портретима пе-
сника Његоша, Бранка, Костића, Диса, Пандуровића и др. Да бис-
мо наше читаоце упознали са занимљивим животом и великим
књижевним делом Божидара Ковачевића обратили смо му се
низом питања на која је наш познати песник и историчар културе
дао следеће одговоре:

Причајте нам о свом завичају, прецима и родитељима.
О томе би свако од нас могао написати роман. И о нама, у овом
балканском казану, по коме смо се вековима комешали и селили,
гоњени ратовима и глађу. Али, моје је порекло изузетно интере-
сантно, јер сам старинац, бар с очеве стране. По оцу база је Студе-
ница, по мајци јужна Херцеговина.
Ковачевићи, старинци у беспутној и сиромашној Студеници
понели су то презиме пре девет колена. Знају нам се сви ти преци,
редом, до тога ковача мрамора, каменоресца под Радочелом у се-
лу Врху, коме палимо још свећу. То село лежи на мрамору који
избија из њива и ливада; од тога мрамора грађена је и Студеница.
Ту црквицу живописао је наш предак – сељак Вукашин. Његова
фреска Причешће апостола “писана” је негде око 1620. године. Био
је и он, вероватно, и “ковач камена”, не само зоограф. Да, нисмо се
сељакали… пре овога “ковача камена” звали смо се Вучићевићи;
има их још у суседном селу. Све то, и наши гробови око сеоске
црквице, доказују да смо старинци у тим брдима иза божјих леђа.
Оца су ми однели Балкански ратови; био је даровит, речит,
храбар, немиран. Бојао се само стрица, архимандрита суденич-
ког Теодосија. Мајка, напротив, веома тиха, мада су јој се преци,
противно очевима, доста премештали. Требиње, Ваљево, Бечке-
рек, Смедерево… Те париводе стизале су у својим лутањима од
Карпата до Црног Мора, али се увек враћали у Србију и ту осни-
вали породицу.
Са мајчине стране знам само пет колена; четири су грађани за-
натлије. Први абаџије, а занимљиво је да сам и са очеве и са мај-
чине стране, чисто српског порекла. За све те моје претке зна се да
има је увек матерњи језик био српски, а вера православна. Мада
мислим да је мешавина често плоднија. Али, може бити и повод
бржој декаденцији… Мислим да сам уметничку жицу наследио
са обе стране. За социологе можда је интересантно напоменути да
ми се отац оженио у 32 години девојком од 16 година.

Ваша прва лектира?
Не сећам се да сам икад био неписмен. Објава Првог светског
рата затекла ме је у Студеници. И без званичног позива све
је кренуло у војску, па и учитељ, који је кључ од школе оставио у
судници. Тај кључ су ми дали да бих узимао књиге. Читао сам
“Књижевну задругу”, “Босанску вилу”, “Отаџбину”, “Српски књи-
жевни гласник”. Просто да човек не верује, како је у тој маленој,
забаченој сеоској школи била добра библиотека.

Ко су Вам учитељи?
Учитељи? Далеко би било причати. Данас се тешко може за-ми-
слити да један отац зна напамет “Горски вијенац”, и сто народ-
них песама и српску историју. А онда и Зечевићеву “Општу исто-
рију”, као мој… Затим, и да једна жена без школе памти и живо
препричава деци српске писце као моја мати: Јакшићеве припо-
ветке, Игњатовића, целу “Српску књижевну задругу”… Родите-
љи су ми, дакле, били први учитељи.
И у школи сам имао добро учитеље и професоре. Ратови су
спречавали редовно школовање, програми су били скраћени, али
су људи, мада уморни од ратовања, били јаки, зрачили су…
Српски су ми предавали: Милош Московљевић, Миливоје Ба-
шић, Урош Џонић – овај последњи особито је био омиљен, и с пра-
вом, јер на је уводио у лектиру и мимо школског програма. За-
памтио сам због тога зрачење драгог географа Драгослава Ђор-
ђевића, каснијег сенатора; историчара Радомира Илића, “Фран-
цуза” Милана Вујановића, сликара Бору Стефановића, “Немца”
Драгомира Илића, математичара Симу Марковића, а после на
Универзитету Александра Белића, Богдана Поповића, Миодрага
Ибровца, Павла Поповића. Винко Витезица одушевљавао ме је за
антички свет. Штета што је морао отићи са Универзитета. Имао
је огња у себи и знања. Али, ви очигледно да не мислите само на
учитеље из школе. Е, ту сам био још срећнији: Љубомир Стоја-
новић, Јован Жујовић, Слободан Јовановић, Тихомир Ђорђевић,
Милутин Миланковић, Никола Вулић, Чајкановић, Михаило Пе-
тровић / Мика Алас /, Иван Ђаја, Владимир Ћоровић, и многи
други јавни радници, мада много старији од мене, дружили су се
са мном још у мојим сасвим младим данима. Па уметници, песни-
ци, сликари, музичари…

…?
Највише су ми користили Слободан Јовановић и Милутин Ми-
ланковић. А највише сам научио од Слободана Јовановића, Јо-
вана Дучића, Симе Пандуровића, Александра Белића, Хенриха
Барића… Али, ипак, књиге и “унутрашњи живот” су најглавнији.

Реците, нешто више, о почецима свог књижевног рада.
“Нови нараштај” био је као неки ексклузивни клуб “надобуд-
них” омладинаца после 1918. у који је избором улазила елита бео-
градских средњошколаца. У том друштву били смо: Брана Ћосић,
Живојин Вукадиновић, Момчило Ђорђевић – правник и револу-
ционар који је умро после 12 или 13 година робије, Милан Бајшан-
ски, Михаило Петров, Павле Стевановић, Предраг Милојевић, Љу-
биша Ђорић, Милан Дединац, Душан Тимотијевић, Предраг Ми-
лошевић, Бранко Драгутиновић, Милан Бартош, Јован Раденко-
вић – познати амерички сликар, новинар Сима Вранцен, Драго-
мир Стојадиновић, Марко Ристић, па, разуме се, и ја. Наводим по
тренутном сећању неколицину песника, научника, сликара, пу-
блициста, музичара из те генерације београдских гимназиста, ро-
ђене око 1902. године. Та “класа 1902” дала је само из Треће мушке
гимназије близу стотину јавних радника. Дружењем и на састан-
цима, ми смо се саморадњом веома развијали, па смо имали сме-
лости да се већ одмах после уједињења од 1919. године појављује-
мо у листовима и часописима какви су “Политика”, “Мисао”, “Срп-
ски књижевни гласник”, “Буктиња”, “Хипнос”…
У Народној библиотеци Србије у Београду однекуд се нашла
једна свеска записника са седница “Новог нараштаја”, па се и
оданде нешто може видети. Кад се буде разматрао развој српског
модернизма и авангарде неће се моћи заобићи како у позитивном,
тако у негативном смислу “Нови нараштај”. У њима су постале
“Алфе мојих душа” и још неке прве збирке мојих песама, први по-
кушаји Бране Ћосића, прве уметничке критике Михаила Петро-
ва, прва песма Михаила Дединца, прве композиције Бајшанског.
Из “Новог нараштаја” изашла је и група младих ултрааван-
гардних писаца “Попокатепетла” којој је приступио и Раде Драи-
нац. Она је својим јавним читањима и предавањима обележила
прве појаве футуризма, дадаизма и надреализма. И била прет-
ходник хипнизма, надреализма и других сличних, промашених
и побачених радњи.
У сваком случају, “Нови нараштај” имао је и позитивног одјека
и последица, особито ако се има на уму да су се у њему спонтано
окупила омладина, свакако најјача бар у хумористичком правцу
у то време. Што “Класа 1902” није касније више дала мислим да